Naučnici su postigli značajan napredak u oblasti sintetičke biologije stvaranjem prve ćelije od nule koja može da se hrani, raste i razmnožava poput prirodne ćelije. Ova inovacija, koju je razvila Kejt Adamala sa timom na Univerzitetu u Minesoti, predstavlja prototip koji bi mogao pomoći u razumevanju porekla života i rešavanju bioloških problema. Ćelija, nazvana „SpudCell“, delimično je inspirisana sovjetskim satelitom „Sputnjik“ i predstavlja ograničen i jednostavan oblik života.
Adamala objašnjava kako je svaki deo ćelije pažljivo odabran i definisan, što omogućava njen razvoj i prilagođavanje. Sintetičke ćelije se smatraju sledećim velikim korakom u biologiji, jer mogu dovesti do novih terapija za bolesti poput raka ili novih metoda za hvatanje ugljen-dioksida i proizvodnju hemikalija.
Ljudsko telo sadrži oko 37 biliona ćelija, a naučnici još uvek ne razumeju u potpunosti kako svaka ćelija funkcioniše. SpudCell, s druge strane, nije život stvoren u laboratoriji, već važna prekretnica u potrazi za razumevanjem života. Profesor Juval Elani ističe da stvaranje ćelije od nule otvara mogućnosti za projektovanje novih bioloških sistema koji mogu imati funkcije koje postojeće ćelije ne mogu izvesti.
Sintetička biologija se razlikuje od istraživanja matičnih ćelija, jer se u ovom slučaju stvaraju potpuno nove strukture, a ne manipulišu postojeće. Adamala je naglasila da je SpudCell jednostavna struktura koja se sastoji od 150 do 200 molekula, a može da se razmnožava i hrani poput prirodne ćelije, ali je daleko manje složena.
Iako SpudCell može da se razmnožava, koristi drugačiji mehanizam od prirodnih ćelija. Dok prirodne ćelije koriste citoskelet za razdvajanje, SpudCell proizvodi proteine koji stvaraju pritisak na membranu. Osim toga, ne može samostalno da proizvodi ribozome, već koristi ribozome bakterije E. coli prilikom hranjenja.
Istraživači su pokazali da su sintetičke ćelije podložne prirodnoj selekciji. Kada su uveli genetsku izmenu koja povećava proizvodnju proteina za rast, ćelije sa tom izmenom brže su rasle i delile se. Međutim, pošto je ta promena bila namerna, SpudCell ne može da se smatra evolutivnom.
Dru Endi, profesor bioinženjerstva na Univerzitetu Stanford, smatra da SpudCell ne predstavlja život, već konstrukt koji može da bude veoma koristan. On naglašava da se ne može smatrati opasnošću po biološku sigurnost jer ne može da se razmnožava bez specifičnih uslova.
Adamala i njen tim su osnovali neprofitnu organizaciju Biotic, koja će raditi na unapređenju mogućnosti sintetičke ćelije i učiniti je dostupnom drugim istraživačima. Cilj je da SpudCell postane globalni standard u sintetičkoj biologiji, slično operativnom sistemu otvorenog koda.
Iako se SpudCell još uvek ne može smatrati korisnom i efikasnom, Adamala veruje da okupljanje međunarodne naučne zajednice može ubrzati njen razvoj i učiniti je korisnom. U budućnosti, istraživači se nadaju da će moći da razviju dodatne funkcije i primene za ovu ćeliju.
Sintetička biologija otvara nova pitanja o etici i bezbednosti, a stručnjaci se slažu da je važno pažljivo upravljati rizicima. Kroz saradnju i otvoren pristup, naučnici se nadaju da će moći da razviju tehnologije koje će imati pozitivan uticaj na društvo.
