Prvi put kada sam kročila na Azore, još 2019. godine, obuzeo me onaj redak osećaj, onaj zbog kojeg „muneš“ saputnika laktom i šapneš: O ovom mestu ćemo pričati godinama. Nije to bilo obično putovanje. Bila je to ljubav na prvi pogled, ona za ceo život. A ljubavi za ceo život ne ostavljaš. Postoje mesta na planeti gde odeš, fotkaš, sačuvaš ih u albumu, ali ništa više od toga. A onda odeš na mesta koja ti se uvuku pod kožu, misliš na njih godinama, dok sediš u kišnom Beogradu i gledaš sivilo kroz prozor.
Za mene su to Azori. Zato smo se, moj životni saputnik i ja, ove godine vratili. Ne zato što prvi put nismo videli dovoljno, već zato što smo želeli još. Još okeana, još slanog vetra, još hortenzija duž puteva. Ovog puta, svi putevi su vodili na Piko.
Pre desetak godina, zaljubila sam se u vina sa ovog ostrva. Da pravim ličnu vinsku listu, vina sa Pika bila bi na samom vrhu. Probajte da zamislite na nepcima vulkan, so koju nosi okean, vetar i onu tvrdoglavu prirodu koja ovde vekovima kroji pravila. A onda sam konačno stigla na ostrvo i shvatila da je Piko mnogo više od vina.
Sa trajekta se prvo ugleda planina Piko. Impozantna, dostojanstvena i pomalo zastrašujuća. Najviši vrh Portugala uzdiže se iznad okeana kao da čuva čitav arhipelag. Planina ne dominira samo horizontom, već insistira da je zarobiš u svojim uspomenama. Ali ono što me je zaista osvojilo, bilo je sve ispod te planine.
Lutali smo po ostrvu i na svakom ćošku nešto ili neko nam je dalo razlog da ostanemo duže. Crna vulkanska polja, kameni zidovi koji vekovima štite vinovu lozu od vetra, mala sela okrenuta okeanu, prirodni bazeni u kojima se Atlantik poigrava vulkanskim stenama. Ovde priroda ne želi da bude samo lepa. Ona je moćna i neukrotiva.
Na jednom mestu okean je bio potpuno miran, gotovo nestvarno plav. Samo nekoliko kilometara dalje talasi su svom snagom udarali u crne vulkanske litice. Negde su dominirali vinogradi, negde zelene padine, a negde osećaj da ste stigli na kraj sveta. Na moj rođendan, posmatrali smo kitove i delfine. U tom trenutku nestale su sve misli, planovi i obaveze. Ostali smo samo mi, okean i ta veličanstvena bića koja su se pojavljivala iz dubine.
Te večeri, sedeli smo na terasi sa čašom Verdelha dok je sunce polako tonulo iza Faiala. Piko je upravo takav. Surov i nežan. Divlji i pitom. Malen na mapi sveta, a ogroman u uspomenama koje ostavlja. Ostrvo kamena, vina i vulkana.
São Miguel me je osvojio prirodom, Terceira autentičnošću, a Piko je uradio nešto sasvim drugo. Očarao me je na neki tih, nenametljiv način. Crni vulkanski kamen je svuda. Iz njega raste vinova loza, iz njega su nikle kuće, ograde i čitava sela. Piko nije ostrvo koje će vas očarati fotografijama. Njega morate doživeti. Vožnja pored vulkanskih polja i osluškivanje vetra koji dolazi sa Atlantika, stajanje među kamene vinograde.
Jedna od stvari zbog kojih smo najviše želeli da dođemo na Piko bili su vinogradi. Hiljade malih parcela ograđenih niskim zidovima od vulkanskog kamena pružaju se duž obale. Svaki kamen ima svoju svrhu. Štiti lozu od vetra i pomaže grožđu da opstane. Vina puna karaktera. Vina zbog kojih poručite još jednu čašu.
Jedna od stvari koje najviše volim na Azorima jesu mala mesta u kojima vreme teče sporije. Na Piku su to ribarska sela okrenuta okeanu. Nekoliko čamaca u luci, miris mora, lokalni restoran gde konobar zna ime ribara koji je tog jutra doneo ulov. Hrana ovde nije trend, ona je deo svakodnevnog života. Sveža riba, morski plodovi, lokalni sirevi i vina pretvaraju svaki obrok u mali ritual.
Postoji još jedna hedonistička stavka zbog koje se uvek radujem povratku na Azore – kolači. Uvek ih tražim na svakom ostrvu. Svako ostrvo ima svoje kolače, svoje recepte, mirise i male slatke tradicije. Baš kao i Azore. Jer ovde i dalje važi ono staro pravilo da su najlepše stvari često i najjednostavnije.
Kada smo napuštali Piko, poslednji put sam pogledala ka vulkanu. Ovoga puta bio je potpuno vidljiv. Pomislila sam kako postoje mesta koja obiđemo i zaboravimo. I ona druga, koja ostanu sa nama dugo nakon povratka kući. Piko je za mene upravo takvo mesto. Ostrvo vina, kitova, kamena i okeana. Ostrvo jednog vulkana koji nas je pratio sa svake obale. Što više upoznajem Azore, sve sam manje spremna da ih napustim. Vredi se uvek vraćati mestima koja te podsete koliko si živa. Obrigado, Piko.
