Pre oko 66 miliona godina, Zemlju je pogodio ogroman asteroid, što je izazvalo katastrofalne posledice na globalnom nivou. U trenutku udara, pregrejano kamenje je izbačeno u atmosferu, što je rezultiralo stvaranjem oblaka koji su zagrejali gornje slojeve atmosfere na preko 226 stepeni Celzijusa. Ovaj događaj izazvao je cunamije visoke nekoliko kilometara, koji su se kretali Meksičkim zalivom i poremetili okeanske basene širom sveta. U međuvremenu, besneli su požari koji su uništavali biljke i životinje, a udarni talasi su razarali sve pred sobom. Čestice, uključujući sumpor, su zaklanjale Sunce, a kiše su se pretvorile u kiselu kišu.
Oko 75% svih vrsta na Zemlji je izumrlo, uključujući i dinosauruse. Međutim, pitanje ostaje: kako su neki organizmi uspeli da prežive ovaj „smak sveta“? Ključni faktor u opstanku bio je veličina. Prema rečima Keneta Lakovare, direktora Muzeja i fosilnog parka Edelman, veći kopneni predatori i biljojedi, kao što su tiranosaurus i triceratops, bili su osuđeni na propast. Njihova građa ih je činila ranjivijim na razorne udare, a i potrebna količina hrane bila je ogromna u vreme kada su resursi bili oskudni.
Male životinje, poput guštera i sisara, koje su bile veličine jazavca, imale su veće šanse za preživljavanje jer su mogle pronaći zaklon od neposrednih i dugoročnih posledica udara. Na kopnu, preživljavanje je bilo povezano sa veličinom: male životinje su se mogle skloniti u jazbine, dok su veće vrste bile izložene većim opasnostima.
Neke ptice, koje su potomci vrsta koje su preživele, imale su male dimenzije i snažna krila, što im je omogućilo da lete i traže nova staništa. Njihovi mladunci su brzo rasli, postajući samostalni i ne iscrpljujući roditelje previše.
Ova katastrofa dovela je do promene prosečne veličine životinja. Na kopnu su najveće preživele životinje bile veličine domaće mačke, dok su u vodi najveći preživeli primerci bili veličine prosečne ajkule. Ishrana je takođe bila ključna. Biljojedi i životinje koje su se njima hranile, bile su posebno pogođene jer je Sunce bilo zaklonjeno i do deset godina. Neki manji gušteri i kornjače su izumrli jer su previše zavisili od biljaka koje koriste sunčevu svetlost.
Vodeni ekosistemi su bili donekle zaštićeni od početnog udara, ali su se lanci ishrane urušili kada je plankton počeo da odumire zbog nedostatka svetlosti. Najveće šanse za opstanak imale su vrste koje su se hranile mrtvom organskom materijom, kao što su morski sunđeri i ajkule. Takođe, vrste sa raznovrsnijom ishranom su imale bolje šanse da prežive velike promene u životnoj sredini.
Na primer, mali sisar Purgatorius coracis preživeo je izumiranje zahvaljujući širokom spektru hrane. Iste strategije se mogu videti i danas kod životinja koje se suočavaju sa klimatskim promenama. Neke vrste su imale sreće jer su se hranile preživelim organizmima.
Istraživanja sugeriraju da su određene karakteristike, poput veće sposobnosti razmnožavanja, povećavale šanse za preživljavanje. Međutim, mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Na primer, zašto su neki organizmi preživeli, dok su drugi propali?
Neki gušteri koji su preživeli u blizini mesta udara imali su mali broj mladunaca, što je u suprotnosti sa teorijom o visokoj reproduktivnosti. Dodatno, otkriće da je veliki krokodil Tewkensuchus salamanquensis preživeo udar otvara nova pitanja o njegovim mehanizmima preživljavanja.
Nakon izumiranja, evolucija je omogućila sisavcima da postanu dominantna fauna, ali ostaje pitanje zašto su sisavci preuzeli tu ulogu. Mnoge teorije sugerišu da su sisavci otporniji na gljivične infekcije, što im je moglo dati prednost tokom „mini doba gljivica.“
U svakom slučaju, događaji pre 66 miliona godina oblikovali su svet kakav danas poznajemo, a preživeli organizmi otvorili su put novoj eri sisavaca, uključujući i ljudsku vrstu.
