Treći tom dnevnika Pavla Ugrinova, pod nazivom „Nulta egzistencija: Dnevnik 1990–2006“, predstavlja dragoceno svedočanstvo o životu i delu ovog značajnog pisca i kulturnog radnika. Urednik izdanja, Nenad Šaponja, istakao je na promociji u Biblioteci grada Beograda da je Ugrinov, uz Borislava Pekića i Dobricu Ćosica, jedan od najvećih pisaca 20. veka, čije delo zaslužuje da bude ponovo otkriveno.
Šaponja je naglasio da su Ugrinov dnevnički zapisi od posebnog značaja jer daju uvid u njegovu ličnost i stvaralaštvo. Ugrinov je, prema njegovim rečima, bio „veliki pisac sa delom koje tek treba da bude iščitano“. Dnevnik je pisan u periodu od 1946. do 2006. godine, a Ugrinov ga je završio pola godine pre svoje smrti. Šaponja je dodao da je izdavačka kuća Agora odlučila da dnevnik objavi u tri toma, smatrajući da je to praktičnije za čitanje.
Treći tom objavljen je na stotu godišnjicu Ugrinovog rođenja, a u njemu se može uočiti zrelost i ostvarenje pisca. Dnevnik, prema Šaponji, omogućava čitateljima da kroz lične refleksije autora razumeju društvene i političke prilike u Srbiji tokom tog perioda.
Ugrinov je došao u Beograd kao student ekonomije, ali se ubrzo preusmerio na režiju i umetnički svet. Njegova režija predstave „Čekajući Godoa“ otvorila je Atelje 212 1956. godine, a njegovo pisanje obuhvatilo je književnu kritiku u Večernjim novostima, kao i dramske radove na radiju i televiziji. Njegovo pravo ime bilo je Vasilije Popović, ali je kao stvaralac uzeo ime Pavle Ugrinov, u čast bliskog prijatelja iz mladosti koji je poginuo 1941. godine.
Književna kritičarka Slađana Ilić istakla je da je Ugrinov često osećao unutrašnju teskobu, preispitujući svoj život i shvatajući da se suštinski ništa ne menja. „Decenije prolaze, ali kad se sabere – sve je mutna voda u koju je zagledan“, rekla je Ilić, naglašavajući Ugrinov osećaj izgubljenosti i nerealizovanih želja.
Prema njenim rečima, „dnevnici su i kolaži izjava javnih ličnosti o aktuelnim događajima,“ što dodatno osvetljava promene u društvu i međusobnim odnosima tokom vremena. Ugrinov je zaista bio svedok mnogih društvenih i političkih previranja, a njegovi zapisi su snažan odraz tog vremena.
Priređivač izdanja, Pavle Popović, napomenuo je da su Ugrinovi dnevnici stajali u fioci više od decenije pre nego što su konačno objavljeni. Njegov otac je želeo da roman o bombardovanju „Zauvek“ bude objavljen deset godina kasnije, kako bi se stvorio vremenski odmak od događaja. „Tri godine kasnije, sva tri toma su ispred nas“, naglasio je Popović.
Ova promocija i objavljivanje trećeg toma dnevnika ne samo da pružaju uvid u Ugrinov život i rad, već i podstiču na razmišljanje o društvenim promenama i ličnim sudbinama kroz prizmu jednog velikog umetnika. Ugrinov, kao značajan predstavnik srpske književnosti, ostavlja nas sa pitanjima o identitetu, umetnosti i vremenu, dok njegovi zapisi ostaju kao svedočanstvo o epohi koja se ne sme zaboraviti.
