Beograd – Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad, Marina Kovačević, naglasila je da su programi koji se implementiraju u kazneno-popravnom sistemu Srbije, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, usmereni ka korekciji ponašanja, a ne ka kazni. Kovačević je istakla da se uz velik trud i rad, bivši osuđenici mogu promeniti na bolje, ali da je ključna njihova spremnost za promenu.
„Nije moguće pomoći onima koji to ne žele. Promena je moguća samo ako postoji predispozicija, vera u sebe i želja“, izjavila je Kovačević. Ona je dodala da programi komuniciraju sa pozitivnim aspektima ličnosti, podstičući ljude da postanu ono što mogu biti.
Prema njenim rečima, svrha zatvora je da omogućava korekciju ponašanja kroz odgovarajuće programe, koji osuđenicima olakšavaju integraciju u društvo. U okviru službe za tretman postoje različiti programi, uključujući psihološke i stručne obuke. „Nije ideja postignuće, već proces koji traje. Svako ima pravo na grešku, ali i priliku da tu grešku ispravi i pretvori u nešto dobro“, dodala je ona.
Kovačević je ukazala na specifične programe u Sremskoj Mitrovici, gde se obučavaju deficitarna zanimanja kao što je potkivanje konja, koje su veoma dobro plaćena. Međutim, naglašava da nije dovoljno samo savladati zanat; važno je da se bivši osuđenici osećaju kao ljudi i da dobiju validaciju od zajednice.
Kovačević je takođe spomenula dresuru pasa kao traženo zanimanje koje doprinosi razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti. Mnogi učesnici programa izražavaju zadovoljstvo time što su pronašli bolji put, a ne vraćaju se kriminalu. „Nije cilj samo da bivši osuđenik nauči empatiju kroz dresuru psa, već da dobije sertifikat i veštinu od koje može da živi“, istakla je.
Na temu umetničkih projekata, Kovačević je naglasila da su u okviru predstave inspirisane Dostojevskim, učestvovali i osuđenici, što je omogućilo prikazivanje dinamike unutar zatvorske zajednice. Predstava je izvedena više puta u zatvorima, a završno izvođenje pred publikom je bio deo obnavljajuće pravde.
Kovačević je takođe ukazala na problem zlostavljanja u detinjstvu, koje često oblikuje nasilno ponašanje u odraslom dobu. Zlostavljana deca često odrastaju u sklone nasilju, a društvo ih kažnjava bez razumevanja uzroka. Govoreći o ženama, Kovačević je navela da su one često trpele različite oblike nasilja, a njihova krivična dela često su odgovor na te okolnosti.
U okviru ženskog zatvora realizovan je program „Njena priča“ koji se bavio temom nasilja nad ženama kroz pozorište i kreativno izražavanje. Predstava je nastala iz kreativnog pisanja, a učesnice su kroz rad na predstavi stekle samopouzdanje i osećaj pripadnosti.
Prema Kovačevićevoj, postpenalni prihvat je ključni period nakon izlaska iz zatvora, ali društvo često osudjuje bivše osuđenike, što otežava njihovu reintegraciju. Ona je naglasila važnost inicijativa koje pomažu bivšim osuđenicima da pronađu posao i započnu novi život, čime se sprečava povratak kriminalu.
Kovačević je uporedila kazneno-pravni sistem u Srbiji sa američkim, ocenjujući da su kaznene politike u SAD strože i manje usmerene na rehabilitaciju. U Americi postoje doživotne kazne bez prava na pomilovanje, dok se u Srbiji poštuju ljudska prava na višem nivou.
Na kraju, Kovačević je istakla da pojedini osuđenici, iako su napredovali kao ličnosti, nikada neće izaći na slobodu, što predstavlja ironiju američkog sistema. U Srbiji, naglašava, postoji mnogo više prostora za rehabilitaciju i vraćanje u društvo.
