Dušan Stojanović, dramski pisac iz Beograda, otkriva planove za novu duodramu koja će se fokusirati na život i rad dva istaknuta srpska naučnika, Nikolu Teslu i Mihaila Pupina. Stojanović je za Tanjug izjavio da bi radnja ove drame bila inspirisana njihovim poslednjim susretom, koji se veruje da se odigrao pred kraj Pupinovog života 1935. godine. Posebno ga intrigira priča o pomirenju između Tesle i Pupina i temama koje su ostale nepoznate.
Pisac smatra da su Tesla i Pupin imali duboke misli koje bi mogle da otkriju mnogo o njihovim unutrašnjim borbama i preispitivanjima, posebno u svetlu Teslaove autobiografije u kojoj je predvideo mnoge stvari koje su se kasnije desile. Stojanović veruje da je Tesla smatrao da čovečanstvo nije spremno za znanje koje su oni mogli da ponude.
Radnja duodrame će se dešavati u martu 1935. godine, tačno u vreme njihovog poslednjeg susreta, neposredno pre Pupinove smrti. Stojanović planira da akciju smesti u period od 10. do 12. marta, ističući simboliku tog datuma, budući da je Pupin 12. marta, mnogo ranije, krenuo brodom za Ameriku, a istog dana se njegov život završio.
U ovoj duodrami, Stojanović želi da prikaže i istorijski kontekst u kojem se tada nalazila Kraljevina Jugoslavija, nakon atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića. Kroz razgovor između Tesle i Pupina, Stojanović želi da istraži Pupinovu želju da pomogne srpskom narodu i stvaranju bolje države, dok je s druge strane Tesla, prema Stojanovićevom mišljenju, naglašavao važnost ulaganja u napredak čovečanstva.
Pored duodrame, Stojanović je takođe otkrio da planira dokumentarac o rok bendu „Atomsko sklonište“, koji ove godine obeležava pola veka postojanja. Ideja je nastala spontano tokom njegovog boravka u Puli, a pored dokumentarca, biće snimljena i serija koja će obuhvatiti celu priču benda. Film će trajati između 50 i 60 minuta, dok će serija imati više nastavaka, jer je Stojanović uveren da sve što je bend stvorio zaslužuje više prostora.
Atomsko sklonište je kroz svoje pesme dosledno upozoravalo na opasnosti rata, nuklearnog naoružanja i zagađenja životne sredine, kao i na druge društvene probleme koji su i danas aktuelni. Stojanović se nada da će muzika ovog benda nastaviti da inspiriše mlade generacije da stvaraju nešto svoje.
U razgovoru o značaju glume i umetnosti, Stojanović je govorio i o svom radu na biografijama istaknutih ličnosti, poput Dragana Nikolića i Zorana Radmilovića. On je napomenuo da je Nikolić bio umetnik čija ličnost i senzibilitet nisu mogli da se sagledaju samo kroz njegove uloge, ističući njegovu želju da snimi film „Kad su cvetale tikve“, koji nažalost nikada nije realizovan.
Radmilović je, prema Stojanovićevim rečima, bio izuzetno obrazovan i studiozan umetnik, čiji rad nije bio dovoljno prepoznat. Stojanović je želeo da prikaže Radmilovića kao osobu koja je bila razočarana stanjem u pozorištu i želela je da uspori tempo rada, dok su glumci, po njegovom mišljenju, često nedovoljno cenjeni.
Osvrćući se na savremene glumce, Stojanović je istakao Miloša Bikovića kao primer glumca koji posvećeno obavlja svoj posao, naglašavajući da je veoma važno da publika ceni trud i rad umetnika. On smatra da se savremeni način života odražava na odnos publike prema umetnosti, gubeći se pažnja i poštovanje prema glumcima i pozorištu.
Na kraju, Stojanović je zaključio da je važno da ljudi ponovo prepoznaju vrednost umetnosti i kulture, naglašavajući da, iako se danas sve manje vremena posvećuje kulturnim sadržajima, umetnost i dalje ima moć da obogati život i donese nova iskustva.
