Usred plavog Hisarönskog zaliva, između Selimije i Bozburuna, leži pusto ostrvo Kamerije, poznato i kao Kamelya. Danas na njemu nema stalnih stanovnika, ali svakodnevno dolaze brodovi puni turista. Posetioci dolaze da vide ruševine drevne pravoslavne crkve, ostavljajući trake na starim maslinama i kamen na kamen, dok izražavaju svoje želje na mestu koje je čovek gotovo napustio, ali vera očigledno nije.
Ostrvo Kamerije privlači posetioce svojom prirodnom lepotom i istorijskim značajem. More oko njega je izuzetno čisto, a obronci poluostrva Bozburun nude prelepe poglede. Iako na ostrvu nema hotela, restorana ili puteva, u turističkoj sezoni postaje živo mesto. Turisti dolaze iz obližnjih gradova kao što su Marmaris i Hisarönu, ali ne samo radi kupanja i fotografisanja.
Kada brodovi pristanu, turisti se susreću sa neobičnim prizorom – koze, jedini „stanovnici“ ostrva, izlaze da se hrane, očekujući pažnju posetilaca. Nakon hranjenja, turisti kreću prema unutrašnjosti ostrva, gde se pred njima otkriva drugačija slika. Između maslina i mediteranskog rastinja nalaze se ostaci starih građevina, uključujući zidove bez krovova i prozore kroz koje se vidi more.
U središtu svih ovih ruševina nalazi se stara grčka pravoslavna crkva, koja svedoči o vekovnom značaju ovog mesta. O tačnom datumu izgradnje crkve postoje različite informacije, ali se često navodi da je stara oko 1.800 godina. Njena starost i značaj govore o bogatom grčkom pravoslavnom nasleđu ovog dela maloazijske obale.
Nažalost, kompleks crkve nije u dobrom stanju. Krovovi su urušeni, a unutrašnjost crkve je oštećena. Iako su neki delovi očuvani, nedostatak brige i restauracije čini da kompleks propada. U međuvremenu, interesovanje posetilaca ne prestaje. Svakodnevno dolaze turisti, uključujući pravoslavne Grke, koji žele da se poklone i ostave svoje želje.
Jedan od najupečatljivijih prizora na ostrvu su stare masline koje okružuju crkvu. Njihove grane prekrivene su hiljadama traka, koje predstavljaju molitve i nade posetilaca. Ovaj običaj vezivanja traka za drveće mnogo je stariji od savremenog turizma i deo je narodne religioznosti prisutne širom Anadolije i Balkana.
U turskoj tradiciji, ovaj ritual se naziva çaput bağlama, a drvo na kojem se ostavljaju želje poznato je kao dilek ağacı – drvo želja. Ljudi simbolično vezuju svoje želje za grančice drveća, ostavljajući ih na mestima koja smatraju svetim. Ovaj običaj se pojavljuje i u hrišćanskoj tradiciji, gde se komadi tkanine ostavljaju uz sveta mesta kao znak zaveta i molitve.
Ostrvo Kamerije, iako bez svojih monaha i čuvara, ostaje mesto okupljanja i nade. Posetioci dolaze da ostave deo sebe, bilo kroz želje vezane za masline ili kamenčiće složene oko svetinje. Ovaj običaj simbolizuje ljudsku potrebu za povezivanjem s nečim višim, čak i na mestu koje se suočava s propadanjem.
Kamerije je mesto koje je preživelo vekove, ali je ostalo bez brige. Iako su ruševine svedočenja prošlosti, ono što ostaje je ljudska potreba za verom i nadom. Svakodnevno, brodovi će pristajati uz obalu, koze će se ponovo pojaviti, a posetioci će nastaviti da dolaze, ostavljajući svoje želje na granama starih maslina. Kamerije ostaje simbol nade, čak i u trenucima kada se čini da je sve izgubljeno.
