Poslanici u Skupštini Crne Gore doneli su važan zakon koji se tiče statusa potomaka dinastije Petrović Njegoš. U ovoj raspravi, 45 poslanika je glasalo, od čega je 40 bilo za, tri protiv, a dva su se uzdržala od glasanja. Ovaj zakon je izazvao brojne polemike i reakcije među političkim strankama i građanima.
Demokratska narodna partija (DNP) je bila jedina stranka koja je glasala protiv ovog zakona, dok su Socijalistička narodna partija (SNP) i još neke stranke bile uzdržane. Poslanici pokreta Evropa sad, Demokratske Crne Gore, Nove srpske demokratije, Bošnjačke stranke, kao i pojedini poslanici iz Hrvatske građanske inicijative i Forca podržali su zakon.
Jedan od ključnih aspekata ovog zakona je formulacija koja se odnosi na događaje iz 1918. godine, kada je Crna Gora proklamovana kao žrtva nasilne aneksije. Ova interpretacija označava Srbiju kao okupatorsku državu, što je izazvalo zabrinutost među srpskim stanovništvom u Crnoj Gori, koje čini oko 33% građana prema poslednjem popisu.
SNP je prethodno pokušao da izmeni ovaj deo zakona, predloživši amandman koji bi promenu „nasilna aneksija“ zamenio terminom „ujedinjenje“. Međutim, ovaj amandman nije dobio podršku u odborima i na kraju je povučen. Ova situacija dodatno je produbila podelu među političkim strankama i narodima u Crnoj Gori.
Lider DNP-a, Milan Knežević, izrazio je oštru kritiku na račun zakona, smatrajući ga antisrpskim. On je naglasio da ovakav zakon dodatno potkrepljuje narativ o Srbiji kao okupatorskoj državi i da se time srpski narod u Crnoj Gori ponovo označava kao neprijatelj. Knežević je podsetio na istorijske događaje koji su imali teške posledice po srpski narod, poput Kolubare i Cerske bitke, ističući da Crna Gora slavi svoj nestanak iz 1916. godine kao slobodu, dok oslobođenje iz 1918. godine proglašava okupacijom.
Osim toga, Knežević je podsetio na materijalna bogatstva koja su potomci Petrovića uživali tokom Kraljevine SHS, ironično naglašavajući kako je Srbija, koja se sada naziva okupatorskom državom, nekada obezbeđivala sredstva za potomke dinastije Petrović. Njegova izjava je bila snažna poruka da su Crna Gora i Srbija u suštini jedna porodica i da ovakav zakon predstavlja napad na istorijsko bratstvo između dva naroda.
Pitanje koje se postavlja je kako će se Srbi u Crnoj Gori dalje ponašati i da li će nastaviti da se bore za svoja prava unutar institucija koje donose ovakve zakone. Mnogi se pitaju da li je borba unutar tih institucija zaista efikasna kada se u njima ozakonjuju istorijske stigme.
U ovoj situaciji, parlamentarna većina je odlučila da potvrdi narativ o Srbiji kao okupatoru, što dodatno komplikuje odnose između Crne Gore i Srbije. Ova odluka šalje jasnu poruku da je vlast u Crnoj Gori spremna da prihvati i legalizuje istorijsku stigmu, dok se predstavnici srpskog naroda suočavaju sa neizvesnom budućnošću.
Ova situacija može izazvati dodatne tenzije među narodima unutar Crne Gore, a pitanje održivosti političkog mira i stabilnosti postaje sve aktuelnije. Kako se situacija razvija, ostaje da se vidi kako će se različite političke stranke i građani prilagoditi novonastalim okolnostima i da li će doći do daljih promena u političkom pejzažu Crne Gore.
