Sin jednog od najvećih narko bosova u svetu, Nasera Keljmendija, poznatog po tome što ga je bivši američki predsednik Barak Obama nazvao „narko bossom“, Elvis Keljmendi, nedavno je osuđen na tri i po godine zatvora i novčanu kaznu od 300.000 konvertibilnih maraka. Ova presuda došla je nakon što je priznao krivicu i postigao sporazum sa tužiocima u Bosni i Hercegovini, čime je postao ključna figura u borbi protiv narko trgovine u regionu.
Protiv Elvisa i njegovog saradnika Aljina Ahmića, tužilaštvo BiH podiglo je optužnicu u januaru prošle godine, sumnjajući ih u neovlašćeni promet opojnim drogama. Elvis Keljmendi se takođe suočava s optužbama za izazivanje opšte opasnosti, oštećenje tuđe stvari, kao i neovlašćeno nabavljanje, držanje ili prodaju oružja.
Naser Keljmendi, poreklom sa Kosova, od 2012. godine se nalazi na „crnoj listi“ SAD-a, a njegova imovina u toj zemlji je zamrznuta. Međutim, njegova imovina u Crnoj Gori, koja uključuje nekretnine u Ulcinju i Podgorici, ostala je netaknuta. Naser je Crnu Goru smatrao svojom drugom domovinom i često je provodio leta na crnogorskom primorju, uprkos tome što je bio pod sumnjom za različite kriminalne radnje.
Keljmendijevi su se u Crnoj Gori bavili ugostiteljstvom i prodajom nekretnina. Prema izveštajima nevladinih organizacija, novčane transakcije su se obavljale preko Prve banke, koju kontrolišu braća Đukanović. U to vreme, spekulisalo se da su Keljmendijevi bili bliski sa tadašnjim režimom u Crnoj Gori, na čelu s Milom Đukanovićem. Naseru Keljmendiju je suđeno u Prištini zbog šverca droge, ali je oslobođen optužbi usled nedostatka dokaza.
Poslednjih godina, njegov sin Elvis se našao u centru pažnje kada je poslanik Demokrata Boris Bogdanović objavio zahvalnicu koju je Elvis dobio od Mila Đukanovića. Ova zahvalnica je bila dodeljena za učešće u „demokratskom referendumskom procesu i doprinos obnovi državnosti Crne Gore“ 21. maja 2006. godine. Uz potpis Đukanovića, zahvalnicu su krasili i stihovi Njegoša, što dodatno osvetljava povezanost između Keljmendijevih i crnogorskih vlasti.
Naser Keljmendi je takođe javno isticao svoju podršku referendumu o nezavisnosti Crne Gore 2006. godine, tvrdeći da je bio jedan od stubova crnogorske nezavisnosti. Prema njegovim rečima, „negde smo lobirali, a negde smo organizovali prevoz birača“, što ukazuje na njegovu aktivnu ulogu u političkim dešavanjima.
Iako je Milo Đukanović ranije tvrdio da ne poznaje Keljmendija i da nije bio upoznat sa njegovim finansijskim aktivnostima, iz redova nekadašnjeg koalicionog partnera SDP-a stizale su informacije da je Naser imao značajnu ulogu u kriminalnim aktivnostima, posebno u vezi s narkoticima. Ove tvrdnje ukazuju na kompleksnu mrežu odnosa između političkih figura i kriminalnih organizacija u regionu.
Uprkos pravnim problemima i međunarodnom pritisku, porodica Keljmendi je nastavila da održava svoje poslovne veze i uticaj u Crnoj Gori, što dodatno komplikuje situaciju u vezi s borbom protiv organizovanog kriminala. Elvisova presuda predstavlja samo jedan deo šireg problema sa kojim se suočavaju vlasti u regionu, gde se granice između politike i kriminala često prepliću.
Zaključno, slučaj Elvisa Keljmendija otkriva složene veze između organizovanog kriminala i političkog života u regionu Balkana, ukazujući na potrebu za jačom saradnjom među državama u borbi protiv narko trgovine i drugih oblika organizovanog kriminala. Ovaj slučaj takođe podseća na to koliko je važno da se pravda sprovede i da se kriminalci izvedu pred lice pravde, bez obzira na njihove političke ili ekonomske veze.
