Pametni, prilagodljivi gradski rakun uskoro bi mogao da ima kraću njušku, što je ključno obeležje kućnih ljubimaca i drugih pripitomljenih životinja. Biolozi veruju da svedoče ranim fazama pripitomljavanja ove vrste. Rafela Leš, docentkinja na Univerzitetu Arkanzasa, postavila je pitanje o urbanim rakunima koji se ne plaše prolaznika i koji su postali deo gradskog pejzaža. Njen susret sa ovim životinjama otvorio je diskusiju o tome da li su urbani rakuni na putu pripitomljavanja, slično kao što su se pre hiljadama godina vukovi približavali ljudima.
U njenoj studiji, Leš se fokusirala na ulogu smeća u procesu pripitomljavanja. Fosilni zapisi sugerišu da su vukovi počeli da se okupljaju oko ljudskih naselja pre više od 30.000 godina, prebirajući po otpacima. Smeće je ključno za ovu dinamiku jer je lako dostupno i privlačno za životinje. Leš smatra da bi bilo zanimljivo kada bi rakuni postali sledeća pripitomljena vrsta, budući da se lako prilagođavaju urbanim sredinama.
Kako bi proverila svoju hipotezu, Leš je sa timom studenata istraživala da li gradski rakuni razvijaju kraće njuške, što je indikativan marker domestikacije. Prirodnjak Čarls Darvin primetio je u 19. veku da pripitomljene životinje pokazuju određene fizičke karakteristike koje se ne nalaze kod njihovih divljih rođaka, kao što su kraće njuške i manje zube. Istraživanje iz 2014. godine sugerisalo je da su manje agresivne životinje uspešnije u blizini ljudi, što vodi prirodnoj selekciji na osnovu pitomosti.
Leš se fokusirala na dužinu njuške, s obzirom na to da je to jedan od markera domestikacije. Ona i njeni studenti analizirali su više od 19.000 fotografija rakuna putem onlajn baze podataka. Našli su 249 slika koje su omogućile da se izmeri dužina njuške i glave. Rezultati su pokazali da su njuške urbanih rakuna 3,6% kraće od onih iz ruralnih područja. Iako se ovo može činiti malim procentom, Leš smatra da je to značajan signal da bi rakuni mogli biti na početku procesa pripitomljavanja.
Međutim, neki stručnjaci, kao što je zooarheološkinja Ketrin Grosman, upozoravaju da kraća njuška ne mora nužno značiti pripitomljavanje, već može predstavljati fenotip koji se razvija pod različitim uslovima. Grosman ističe da životinje koje su prošle kroz domestikaciju obično imaju specifične društvene strukture, dok rakuni ne spadaju u te životinje. Divlji vukovi i ovce, na primer, žive u čoporima i imaju jasne hijerarhije.
Leš naglašava da, iako rakuni možda nisu čoporne životinje, oni su društveni i prilagodljivi. U budućnosti, planira da analizira kolekciju lobanja rakuna na univerzitetu i uporedi ponašanje urbanih i ruralnih populacija. Bez mogućnosti putovanja kroz vreme, teško je tvrditi da li su rakuni na putu pripitomljavanja, ali ako se to dogodi, mogli bi razviti osobine poput klempavih ušiju i belih šara.
Leš ističe uzbudljivost istraživanja ovakvog fenomena dok je još u njegovim ranim fazama. Iako je teško predvideti kako će se ovaj proces razvijati, važno je stvoriti zapis o tome kako je sve počelo. Ako rakuni zaista krenu putem pripitomljavanja, mogli bi postati još jedan primer kako se životinje prilagođavaju ljudskim društvima, otvarajući nova pitanja o međusobnim odnosima između ljudi i divljih životinja.
