Milan Knežević, poslanik i lider Demokratske narodne partije (DNP), izjavio je da je odbornik te stranke, Ranko Milić, „ekspresno stavljen na hrvatsku crnu listu“. Ova situacija je nastala nakon što je Milić u podgoričkom parlamentu izjavio da je učestvovao u dubrovačkom ratištu tokom devedesetih godina. Knežević je ovu izjavu izneo na konferenciji za medije koja se održala u holu crnogorskog parlamenta.
U svom obraćanju, Knežević je istakao da je posebnu ulogu u procesu stavljanja Milića na crnu listu imao ambasador Hrvatske u Crnoj Gori, Veselko Grubišić, uz podršku predstavnika Ministarstva spoljnih poslova Crne Gore i delova Agencije za nacionalnu bezbednost. On je naglasio kako je „vreme da Crna Gora proglasi hrvatskog ambasadora personom non grata“ i da ga protera iz zemlje „koliko danas“.
Knežević je argumentovao da je Hrvatska reagovala na osnovu slobode govora i jasnog stava odbornika DNP-a, koji je branio integritet i suverenitet SFRJ tokom ratnih dešavanja 1991. i 1992. godine, kao i hiljade građana Crne Gore koji su se borili u tom periodu. On je dodao da je ova odluka Hrvatske deo institucionalne kampanje protiv Milića i DNP-a.
Osim toga, Knežević je ukazao na to da su DNP i oni koji su ih podržavali sprečili prinudnu upravu u Podgorici, obezbeđujući tako da se „stotine miliona evra ne troše bez kontrole“ od strane bivšeg gradonačelnika Saše Mujovića. Ova izjava sugeriše na to da postoji duboka politička napetost između DNP-a i drugih političkih struktura u Crnoj Gori, kao i između Crne Gore i Hrvatske.
Lider DNP-a je takođe postavio direktna pitanja premijeru Milojku Spajiću i Saši Mujoviću, pitajući ih da li su delovali u saradnji sa hrvatskim obaveštajnim službama i ambasadorom Grubišićem. On se zapitao da li je ovo nastavak „osam Plenkovićevih uveta“ i da li je Crna Gora postala „hrvatska provincija“.
Ovaj incident dolazi u kontekstu ranijih akcija Hrvatske, koja je takođe stavila na listu persona non grata Milana Kneževića, predsednika Skupštine Crne Gore Andriju Mandića i potpredsednika vlade Aleksu Bečića. Ove mere su usledile nakon što je u Skupštini Crne Gore izglasana rezolucija o Jasenovcu, koja je izazvala negativne reakcije u Hrvatskoj.
Knežević je iskoristio ovu priliku da naglasi značaj slobode govora i političkog izražavanja, ističući da je važno da se građani Crne Gore bore za svoje stavove i uverenja, čak i kada se suočavaju s neprijateljskim reakcijama iz inostranstva. On je pozvao sve pristalice DNP-a da ostanu čvrsti i da ne podležu pritiscima, poručujući da su „svi oni koji su branili Crnu Goru i njene interese uvek bili i biće na meti“.
Ova situacija takođe ukazuje na složene odnose između Crne Gore i Hrvatske, koji su obeleženi istorijskim i političkim tenzijama, a koje su se nastavile i u savremenom dobu. Kneževićeve izjave ukazuju na to da se u Crnoj Gori nastavlja borba za političku dominaciju i identitet, kao i na to kako se istorijski događaji i sećanja na ratne sukobe i dalje odražavaju na savremenu politiku.
U svetlu ovih dešavanja, jasno je da će se politička scena u Crnoj Gori i dalje razvijati, a da će odnosi sa Hrvatskom ostati ključna tema u budućim raspravama. Knežević i DNP postavljaju visoke standarde kada je reč o nacionalnom identitetu i suverenitetu, ali se suočavaju i s izazovima koje donosi međunarodna politika i regionalne tenzije.
