Kada sam dobila poziv da otputujem u Alžir, nisam dugo razmišljala. Još pre nekoliko godina, na jednoj prezentaciji na Fakultetu IKCU u Izmiru, upoznala sam studente iz Alžira i tada prvi put poželela da upoznam njihovu zemlju. No, pravi razlog ovog putovanja bio je mnogo stariji – Bertolučijev film „Čaj u Sahari“. U njemu glavna glumica izgovara rečenicu koju nikada nisam zaboravila: „Mi nismo turisti. Mi smo putnici“. Tek kada sam kročila u Saharu, shvatila sam njeno pravo značenje.
Putovanje je započelo u Beogradu, gde nema direktnog leta za Alžir, već je najbolja konekcija preko Istanbula. Na aerodromu sam shvatila da sam stigla na mesto gde se susreću različiti svetovi – moderan terminal i mali kartoni za ulazak u zemlju koji se i dalje popunjavaju na francuskom jeziku.
Put nas vodi ka Tamanrasetu, na jugu zemlje i u srcu teritorije Tuarega. Letimo malim avionom sa elisama, ATR72, koji nas postepeno spušta iz severnog dela Alžira ka beskraju Sahare. Kako se udaljavamo od obale, pejzaž ispod nas postaje sve pustiji, dok na kraju ne ostane samo more peska i kamena. Nakon hiljada pređenih kilometara, stigle smo u hotel Tahat – udoban, ali nenametljiv, smešten usred jednog od najsurovijih i najfascinantnijih predela na svetu, Sahare.
Tamanraset je glavno urbano čvorište i prestonica Tuarega, dok visoravan Asekrem, u masivu Hogar, otvara pogled na nestvarne vulkanske predele. Čeka nas Rašik, naš vodič – nomad koji vozi terensko vozilo kroz ovaj nemilosrdni prostor i, usput, sa strašću govori o Sahari i Novaku Đokoviću. Krenuli smo na tročasovnu vožnju kroz najsuroviji teren koji sam ikada videla. Crni bazaltni tornjevi, oštre stene i okamenjeni tokovi lave izranjaju iz zemlje kao da pripadaju drugoj planeti.
Kako se vozilo penje strmim putem, vazduh postaje sve ređi, a pejzaž ogoljeniji. Na vrhu nas dočekuje vetar koji prelazi preko ogoljenih stena, a ispred se otvara beskrajni horizont vulkanskih vrhova, bez ijedne naznake civilizacije. Nema telefona koji zvoni, nema gradske buke, samo pustinja i sunce kao njen neumoljivi saputnik. U tom trenutku, gubi se razlika između jutra i večeri, jer izlazak i zalazak sunca boje ovaj krajolik u nijanse zlata, crvene i ljubičaste.
Na samom vrhu nalazi se mala kamena crkva i isposnica, koju je 1911. godine podigao Šarl de Fuko, francuski oficir i monah. Tuarezi, poznati kao „Plavi narod Sahare“, nose tradicionalnu odeću bojene prirodnim indigom, čija se boja često prenosi i na njihovu kožu. Njihov odnos prema vremenu i životu ostavlja snažan utisak; „Vi imate satove, ali mi u pustinji imamo vreme“. Ovde se dan ne meri obavezama, već izlaskom i zalaskom sunca, vetrom i dugim tišinama.
Na povratku prema Tamanrasetu, stajemo u skrivenoj oazi Afilal, gde izviru hladni izvori koji stvaraju prirodna jezerca okružena zelenilom. Biljana je oduševljena praistorijskim crtežima na stenama, koji svedoče o vremenu kada Sahara nije bila pustinja, već zelena savana puna života. Tamanraset nas dočekuje sa radionicama srebra i poludragog kamenja, u kojima se i danas ručno izrađuje tradicionalni nakit.
Poslednje veče u Alžiru ostalo mi je posebno u sećanju. Na krovu hotela, pod nebom prepunim zvezda, Mojsije, direktor hotela, priredio nam je veče tradicionalne muzike i plesa Tuarega. Zvuk bubnjeva, ritam pesme i osmesi ljudi sa kojima se savršeno razumemo, iako ne govorimo isti jezik, ostavili su snažan utisak.
Dok sam gledala u nebo iznad Sahare, vratila mi se filmska rečenica: „Zaista, postoje putovanja na koja odlazimo kao turisti. A postoje ona sa kojih se vraćamo kao putnici i shvatimo da se u međuvremenu promenilo više od mesta koja smo videli.“
