Ministarstvo pravde Crne Gore nedavno je ponovo odbilo zahtev Borisa Bojovića, samozvanog „mitropolita“ kanonski nepriznate „Crnogorske pravoslavne crkve“ (CPC), da bude zvanično „overen“ od strane države. Odluka ministarstva, kojim upravlja Bojan Božović, zasniva se na zakonu o slobodi veroispovesti, što ostavlja otvorena pitanja o daljem razvoju situacije na terenu.
Raskol unutar CPC izbio je 2023. godine na Cetinju, a ne zbog snage crkve, već zbog njenog praznog stanja. Grupa koju predvodi Bojović proglasila je njega za „mitropolita“, dok je Miraš Dedeić, aktuelni vođa, odbio ovu titulu kao nelegalnu i politički motivisanu, ne želeći da preda upravu. Sukobi između dve frakcije postali su sve intenzivniji, dovodeći do međusobnih optužbi o lošem vođenju crkve, starosti i netransparentnom finansiranju. Ove tenzije su eskalirale čak i u krivične prijave, pri čemu je Miraš optužio Bojovića za lažno predstavljanje.
Oba „poglavara“ okupljala su svoje pristalice na otvorenom, najčešće na Dvorskom trgu u Cetinju, ali i na drugim privremenim lokacijama, uz stalnu pratnju policijske zaštite. Retka krštenja i venčanja obavljali su u „crkvi Ivana Crnojevića“ na Cetinju, najavljujući planove oživljavanja „Vladičanskog doma“, koji su im poklonili lokalni stanovnici. Ova organizacija planira da do kraja godine kupi zemljište u Podgorici kako bi izgradila „manastir“ posvećen „svetom Antoniju Abramoviću“.
Osim konflikta unutar CPC, Boris i Miraš su postali predmet pažnje javnosti nakon što su na društvenim mrežama „provaljeni“ tokom telefonskog razgovora u kojem su se međusobno optuživali za nepravilnosti u finansijama i sumnjive donacije. Tokom razgovora, spominjali su i bivšeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, implicirajući da su imali sastanke sa njim pred izbore i tokom puta u Ameriku, gde su navodno prikupljali donacije za CPC.
Miraš Dedeić, poznat kao „Padre Mikele“, bio je devedesetih godina paroh Grčke pravoslavne crkve u Rimu. U to vreme je građanima Italije objašnjavao uzroke rata u SFRJ, tvrdeći da je počeo zbog želje hrvatskog vođstva da preuzme srpske teritorije. On je takođe govorio o ratu u Dubrovniku, nazivajući Franju Tuđmana „slovenskim Hitlerom“ i optužujući ga za proterivanje Srba iz tog grada. U svojim izjavama, Miraš je isticao potrebu za trajnim mirom između Srbije i Hrvatske, verujući da ova dva naroda ne mogu živeti zajedno.
Sedište CPC nalazi se na Cetinju, a organizacija obuhvata nekoliko „eparhija“, uključujući „Ostroško-nikšićku“. Iako neki od pristalica bivšeg režima poštuju CPC, većina njih i dalje posećuje manastire Srpske pravoslavne crkve za obavljanje verskih obreda. Milo Đukanović, kao jedan od najistaknutijih političkih figura, krstio je svoje unuke u Vaseljenskoj patrijaršiji, izbegavajući da taj čin obavi u prisustvu Miraša ili Borisa.
Prema navodima raskolnika, obavljaju verske obrede u oko 40 manjih seoskih „hramova i kapela“, koje su im ustupila lokalna bratstva ili sela. Družina okupljena oko Borisa Bojovića proglasila je Miraša Dedeća za penzionera na „opštecrnogorskom zboru“, što je Miraš odbacio, tvrdeći da taj skup nije bio legalno sazvan. On je naglasio da su tri različita ministra pravde donela identične odluke, odbacujući tako Bojovićev zahtev kao neosnovan.
Ova situacija u CPC nije samo unutrašnji problem crkve, već i pitanje koje se tiče šireg društvenog konteksta u Crnoj Gori, gde se verske tenzije prepliću s političkim interesima. Kako će se situacija dalje razvijati i koja će biti reakcija vlasti na ovo pitanje, ostaje da se vidi.
