Najprivilegovaniji slojevi društva već putuju u svemir, dok vojske i velike sile razvijaju svemirske programe i vode novu trku za dominaciju oko Zemlje. Ova realnost nije naučna fantastika, već aktuelna tema koja utiče na budućnost čovečanstva. O geopolitici svemira i međunarodnom pravnom okviru koji se na nju odnosi, za Euronews Srbija govorio je doktor politikologije Bogdan Stojanović.
Stojanović ističe da tehnologije koje koristimo svakodnevno, poput mobilnih telefona i beskontaktnih plaćanja, direktno zavise od svemirskih istraživanja i satelita u Zemljinoj orbiti. Svemir i nebeska tela, poput Meseca, diktiraju uslove života na Zemlji, a njihova kontrola postaje strateški cilj. Prema njegovim rečima, samo jedno malo pomeranje Zemljine ose bi moglo da uvede Zemlju u ledeno doba. Takođe, naglašava opasnost od udara asteroida, ističući da bi asteroid prečnika 100 km mogao uništiti čak i bakterije.
Tokom Hladnog rata, svemir su osvajali samo supersile SAD i Sovjetski Savez, kroz centralizovane državne agencije. Stojanović objašnjava da su tada postojale dve svemirske sile koje su se nadmetale, i oba pristupa su bila centralizovana, sa državnim agencijama kao što su NASA u SAD-u i sovjetski birovi pod vojnim upravljanjem.
Danas se situacija značajno promenila. U svemir se uključuju i druge države poput Kine, Japana, Indije i Evropske unije. Privatne kompanije, kao što su SpaceX i Blue Origin, uvode novi koncept „New Space“ koji menja pristup istraživanju i komercijalizaciji svemira. Stojanović naglašava da privatne kompanije, iako rizične i skupe, značajno doprinose svemirskim programima, ali i dalje zavise od državnih ugovora i dotacija.
Jedan od najpoznatijih primera privatnog sektora koji omogućava pristup svemiru je SpaceX. Ova kompanija je uspela da smanji troškove lansiranja satelita sa 55.000 na oko 2.700 dolara po kilogramu, što predstavlja revoluciju u industriji. Ovakve promene u pristupu svemiru omogućavaju brži napredak u istraživanju i komercijalizaciji.
Stojanović takođe ukazuje na važnost međunarodnog pravnog okvira za svemirska istraživanja. Iako postoje međunarodni sporazumi kao što je Ugovor o svemiru iz 1967. godine, koji definiše da svemir pripada čovečanstvu i da se ne može koristiti za vojne svrhe, realnost je da se mnoge države i kompanije ne pridržavaju ovih pravila. Pitanje prava na korišćenje resursa iz svemira postaje sve važnije, s obzirom na to da se očekuje da će resursi kao što su minerali sa asteroida postati ključni za budućnost.
U tom kontekstu, Stojanović naglašava potrebu za razvojem novih međunarodnih normi koje će regulisati korišćenje svemirskih resursa. Ove norme bi trebale da obezbede pravednu raspodelu resursa i spreče potencijalne sukobe između država i privatnih kompanija. On takođe ukazuje na to da bi budućnost svemirskih istraživanja mogla biti obeležena saradnjom između država i privatnog sektora, umesto sukobom.
Kako se svemirska industrija razvija, tako raste i potreba za obrazovanjem i obukom stručnjaka u ovoj oblasti. Stojanović veruje da će u budućnosti biti potrebno više obrazovnih programa i kurseva koji će se fokusirati na svemirske tehnologije, pravne aspekte i međunarodne odnose.
U zaključku, svemirska istraživanja i tehnologije postaju sve važniji deo svakodnevnog života i strategije država. Kontrola svemirskih resursa i razvoj međunarodnog pravnog okvira biće ključni za budućnost čovečanstva. Stojanović naglašava da je važno da se svi učesnici u svemirskim programima posvete saradnji i razvoju održivih rešenja koja će beneficirati čitavom čovečanstvu.
