Naučnici su dugo verovali da je sposobnost čovekovog mozga da se bavi više zadataka istovremeno, poznata kao multitasking, ograničena. Međutim, recentna istraživanja pokazala su da to nije tačno, ali je istaknuto da su iskustvo i praksa ključni za efikasno obavljanje više zadataka. Prefrontalni korteks, regija mozga zadužena za rešavanje problema i logičko razmišljanje, često se smatra nefleksibilnim i fokusiranim na jedan zadatak u datom trenutku.
Profesor neuronauke na Medicinskom fakultetu Univerziteta Džordžtaun, Maksimilijan Rizenhuber, naglašava da je ovaj deo mozga dizajniran da se bavi jednim zadatkom, što može biti prednost u mnogim situacijama. On objašnjava da se ljudi mogu fokusirati na jedan određeni zadatak i potisnuti sve ostalo kako bi zadržali koncentraciju.
Prethodna istraživanja sugerisala su da kada se ljudi suočavaju sa više zadataka istovremeno, prefrontalni korteks postaje preopterećen i pokušava brzo da prebacuje fokus. Međutim, Rizenhuber i njegov tim otkrili su da mozak može da razvije alternativne strategije koje se aktiviraju kroz ponavljanje i iskustvo. Ove strategije omogućavaju mozgu da preprogramira zadatak tako da se može izvršiti na podsvesnom nivou, oslobađajući prefrontalni korteks za druge aktivnosti.
U okviru studije, jedanaestoro učesnika, starosti od 18 do 29 godina, provelo je vreme u sortiranju kompjuterski generisanih slika automobila. Ova aktivnost, koja je bila deo igre, uključivala je kategorizaciju slika na osnovu sličnosti i razlika. Učesnici su tokom perioda od pet do deset nedelja ponovili ovu aktivnost više od 30.000 puta. U početku, snimanja su pokazala da je prefrontalni korteks aktivan tokom obavljanja zadatka.
Međutim, nakon višemesečnog vežbanja, otkriveno je da su učesnici počeli da koriste drugu regiju mozga, temporalni korteks, koji se povezuje sa dugoročnim pamćenjem, za obavljanje zadatka. Rizenhuber objašnjava da prefrontalni korteks, kroz ponavljanje, uči kako da obavlja aktivnost i prenosi te informacije na temporalni korteks, što omogućava automatizaciju zadatka.
Ova sposobnost automatskog obavljanja više zadataka objašnjava zašto većina ljudi može da funkcioniše efikasno bez puno razmišljanja, kao što je vožnja automobila dok razgovaraju ili slušaju muziku. Iskusni vozači, na primer, mogu upravljati vozilom koristeći različite delove mozga, dok mladi vozači zahtevaju potpunu koncentraciju.
Psiholog i profesor na Univerzitetu Južne Floride, Majkl Šenberg, naglašava da ova istraživanja objašnjavaju kako ljudi mogu razviti visoko specijalizovane veštine, poput analize medicinskih snimaka ili izvođenja gimnastičkih vežbi na olimpijskom nivou. Ipak, neki ljudi mogu biti prirodno bolji u preprogramiranju potrebnom za multitasking od drugih.
Studija je pokazala značajnu varijabilnost u brzini kojom su učesnici mogli da prebacuju fokus sa prefrontalnog korteksa na temporalni. Šenberg veruje da bi se i stariji ljudi mogli bolje prilagoditi multitaskingu, uprkos usporenom učenju novih veština.
Međutim, upozorava da prekomerna zavisnost od tehnologije, poput veštačke inteligencije, može imati negativan uticaj na sposobnost mozga da obavlja više zadataka. Dugoročno, prekomerna upotreba AI može dovesti do smanjenja veština potrebnih za složene zadatke.
S obzirom na ovo istraživanje, postavlja se pitanje kako možemo bolje iskoristiti potencijale našeg mozga za multitasking, a Rizenhuber zaključuje da se to može postići razvojem efikasnog prepoznavanja obrazaca, što omogućava brže donošenje odluka i integraciju više informacija. Stoga, savladavanje multitaskinga zahteva vreme, praksu i iskustvo, a oslanjanje na tehnologiju može nas sprečiti da razvijemo ove veštine.
