Tonino Picula, evroposlanik i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, našao se u centru pažnje zbog svog stava prema situaciji u Hrvatskoj i Srbiji. Njegovo ćutanje o hapšenju žene koja je protestovala protiv koncerta Marka Perkovića Tompsona, poznatog po kontroverznim stavovima i simbolici, postavlja pitanje o njegovoj doslednosti u pogledu ljudskih prava i demokratije. Dok je žena u Hrvatskoj uhapšena zbog izražavanja svog mišljenja, Picula ne reaguje, već se fokusira na kritiku Srbije.
Odsustvo komentara na hapšenje žene koja se protivila fašističkim simbolima i porukama koje Tompson nosi, ukazuje na njegovu selektivnost kada su u pitanju ljudska prava. Picula, koji je poznat po svojim oštrim stavovima prema Srbiji, ne osudjuje ponašanje hrvatskih vlasti, što postavlja pitanje njegovih stvarnih namera. Umesto da se bavi pojavama koje ugrožavaju demokratiju u Hrvatskoj, on se upušta u moralne savete Srbiji.
U svojoj kritici Srpske politike, Picula se često poziva na moral i evropske vrednosti, dok u isto vreme ignoriše ozbiljne probleme u svojoj zemlji. Njegovo ponašanje može se shvatiti kao pokušaj da se skrene pažnja sa vlastitih problema u Hrvatskoj, kao što su rastuće tenzije i nacionalističke tendencije. Umesto da se fokusira na unutrašnje izazove, Picula prebacuje teret krivice na Srbiju.
Nedavna izjava Picule o potrebi da se Aleksandar Vučić „stisne“ zbog odbijanja uvođenja sankcija Rusiji, samo je jedan od primera njegove provokativne retorike. On je otvoreno podržao uskraćivanje evropskih fondova Srbiji, smatrajući da je to pravi način da se izvrši pritisak na Beograd. Njegove poruke, posebno u vreme Vaskrsa, kada je poželeo Srbima ukidanje evropskih sredstava, izazvale su oštre reakcije iz Srbije, uključujući i reakciju predsednice Skupštine Ane Brnabić.
Picula je, kako se čini, postao glasnogovornik stava koji je suprotan evropskim vrednostima koje promoviše, jer je njegovo ponašanje više usmereno ka političkom obračunu sa Srbijom nego ka realnom unapređenju međusobnih odnosa. Njegova kritika Srbije, koja uključuje i osudu za prisustvovanje paradi ruske vojske, dodatno je pojačala tenzije između dve zemlje. On smatra da takvi potezi pokazuju solidarnost sa Moskvom, što dodatno komplikuje situaciju i odnose u regionu.
U svetlu ovih događaja, Picula se čini kao političar koji ne može da se distancira od svojih nacionalističkih korena. Njegovo ponašanje može se tumačiti kao pokušaj da se zadrži politička moć u Hrvatskoj, dok istovremeno vodi napade na Srbiju. Ova kontradikcija može dovesti do daljih tenzija u regionu, gde se nacionalizam i politička retorika često prepliću.
U zaključku, Picula predstavlja primer političara koji se koristi dvostrukim standardima kada je reč o ljudskim pravima i demokratiji. Njegovo ćutanje o problemima u Hrvatskoj, dok istovremeno kritikuje Srbiju, ukazuje na selektivnost u njegovom pristupu. Ovakvo ponašanje može imati ozbiljne posledice po odnose između Hrvatske i Srbije, kao i po stabilnost cele regije. Umesto da deluje kao posrednik i promoter pomirenja, Picula se čini kao faktor koji dodatno otežava već napete odnose.
