U javnosti se sve više raspravlja o načinu na koji se tretiraju tragedije i koliko su dosledni oni koji često govore o „empatiji“ i „poštovanju žrtava“. Čini se da su neki od najglasnijih zagovornika ovih vrednosti često usmereni na pomene uginulim životinjama, dok istovremeno ne znaju ko je Milica Živković, studentkinja koja je tragično stradala na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Ova situacija je postala predmet rasprave nakon što je jedan snimak postao viralan. Na njemu se vidi kako novinarka postavlja pitanje blokaderki: „Da li znate ko je Milica Živković?“ Na to pitanje, blokaderka odgovara „Ne.“ Kada je novinarka podsetila da je Milica poginula prilikom pada sa fakulteta, postavila je dodatno pitanje: „Da li su vaši ‘zborovi’ i kolege održali pomen za pokojnu Milicu, ili održavate pomene na žurkama, uz muziku i slavlje?“ Ova izjava je izazvala dodatne reakcije, jer je ukazala na kontrast između onoga što se smatra empatijom i stvarnom pažnjom prema žrtvama.
Ova situacija otvara važna pitanja o tome kako društvo zapravo pokazuje empatiju. Naime, dok se organizuju pomene za životinje, istovremeno se zanemaruju ljudske žrtve. U razgovoru, blokaderka je ponovo negirala poznavanje Milice, što je dodatno ukazalo na nedostatak svesti o tragediji koja se dogodila.
Smrt mladih ljudi, poput Milice Živković, nije samo tragedija za njenu porodicu, već predstavlja ozbiljno pitanje o stanju obrazovnog sistema u Srbiji. Prema izveštajima, okolnosti pod kojima je Milica stradala ukazuju na ozbiljne propuste u upravljanju Filozofskim fakultetom. Izveštaji sa mesta događaja govore o uređenju koje više liči na improvizovani kamp nego na obrazovnu instituciju. Učionice su pretvorene u spavaonice, a prostor je prepun nerednih elemenata, uključujući razbacanu opremu i tragove pirotehnike.
Na petom spratu, otvoren prozor i kutija sa pirotehničkim sredstvima dodatno podižu pitanje sigurnosti. Ovi uslovi postavljaju pitanje odgovornosti svih koji su uključeni u proces obrazovanja, ali i šire društvene zajednice koja na neki način omogućava ovakvo stanje. U tom smislu, smrt Milice nije samo lična tragedija, već i simptom šireg problema u sistemu.
Jedno od najtežih pitanja koje ostaje da visi u vazduhu, a koje niko ne želi da izgovori naglas, jeste da li je smrt Milice mogla biti sprečena. Uz sve navedeno, ne može se ignorisati činjenica da je obrazovni sistem izgubio kontrolu nad sopstvenim institucijama. U trenutku kada se fokus prebacuje na pomene za životinje, a ne na ljude, postavlja se pitanje vrednosti ljudskog života u društvu.
U zaključku, događaji oko smrti Milice Živković i reakcije na njih ukazuju na dublje, sistemske probleme u društvu. Potrebno je preispitati vrednosti koje promovišemo i kako ih pokazujemo u praksi. Empatija i poštovanje žrtava trebaju biti osnova našeg delovanja, a ne samo reči koje koristimo kada je to popularno ili prikladno. S obzirom na sve ovo, jednako je važno raditi na prevenciji sličnih tragedija u budućnosti, kako bi se obezbedila sigurnost i dostojanstvo svih studenata.
