Pisac Ivan Tokin je na promociji svoje nove zbirke priča „Prvi izlaz za Rozarito“ u knjižari „Delfi“, koju je objavila izdavačka kuća Laguna, govorio o svom stvaralačkom procesu i temama koje ga inspirišu. Tokin je istakao da su priče u ovoj zbirci nastale prirodno, kao odraz njegovih unutrašnjih osećanja, te da se u njegovom pisanju može primetiti nota autodestruktivnosti.
Tokin je naveo da su teme koje obrađuje u svojim pričama svakodnevne stvari i pojave koje često promiču pažnji čitatelja. U priči „Aljaska“, na primer, čitatelji mogu uočiti duboku prazninu koju likovi doživljavaju. „Najlepše stvari dešavaju se na ivici između sreće i tuge,“ rekao je Tokin, dodajući da mu se dopada igrati na ivici patetike.
Zbirka „Prvi izlaz za Rozarito“ sadrži tekstove nastale između 2018. i 2025. godine. Tokin je objasnio kako piše tako što dozvoljava svojim likovima da vode priču, a on ih samo beleži, kao da je svedok događaja koji se odvijaju. „U toku pisanja nemam osećaj da izmišljam. Kada dobijem taj osećaj, prestajem,“ naglasio je.
Književnik Đuro Radosavović je u svom obraćanju istakao da Tokin više voli da divi nego da kritikuje, te da njegov stil ne teži da u jednoj priči stavi sve. Radosavović je uveren da će Tokinova proza ostati relevantna i nakon nekoliko decenija.
Milica Vučković, takođe književnica, ukazala je na to da Tokinovo pisanje odražava susret ljubavi i volje za životom s elementima samodestrukcije. Pomenula je i da čitatelji često prođu kroz Tokinove tekstove prebrzo, te da bi ih trebalo čitati polako kako bi se uočila dublja međuljudska i univerzalna značenja.
Vučković je naglasila Tokinovu sposobnost posmatranja i analize, dodajući da njegov stil podseća na rad Srđana Valjarevića, za koga je istakla da deluje lako dostupan, ali da zapravo zahteva mnogo truda da bi se postigao. Tokin je priznao da su mu Valjarevićeve knjige „spasile život“ u teškim trenucima, naglašavajući uticaj koji su one imale na njegov rad.
Tokin je rekao da se u njegovom pisanju iz 2018. može primetiti direktan uticaj Valjarevićeve proze, dok u njegovom poslednjem romanu oseća dah tog pisca. U tom kontekstu, Tokin je upozorio da pisci ne bi trebali da razgovaraju o krađi stila, te je priznao da je često preuzimao motive od Davida Albaharija, čiji roman „Cink“ vidi kao izvor inspiracije.
„Albahari mi je rekao: ‘Čini me srećnim način na koji me pominjete u svojim delima’,“ rekao je Tokin, ističući važnost uticaja drugih pisaca na njegov rad.
Tokinova zbirka „Prvi izlaz za Rozarito“ pruža jedinstveni uvid u njegov kreativni proces i način na koji interpretira svakodnevicu. Njegovi likovi su složeni, a situacije u kojima se nalaze često otkrivaju dublje emocionalne i psihološke slojeve.
Kao pisac, Tokin se ne boji da istražuje tamne strane ljudske prirode, istovremeno zadržavajući osećaj za lepotu i čaroliju svakodnevnog života. Zbirka „Prvi izlaz za Rozarito“ tako postaje ogledalo njegovih unutrašnjih borbi i traganja za smislom, pozivajući čitatelje da se upuste u istraživanje vlastitih emocija i iskustava.
Tokinova sposobnost da poveže lične i univerzalne teme čini njegovu prozu posebnom i vrednom pažnje, a njegovi čitatelji će sigurno pronaći mnogo toga što će ih podstaći na razmišljanje i introspekciju.
