Milan Knežević, predsednik Demokratske narodne partije (DNP), izneo je svoje komentare povodom proslave Dana nezavisnosti Crne Gore koju je organizovao premijer Milojko Spajić. On je istakao da je na toj proslavi bilo prisutno „ukupno 350 godina robije“, aludirajući na tajkune koji su, prema njegovom mišljenju, predstavljali simbole stradanja, pljačke i privatizacije Crne Gore.
Knežević je naglasio da je poziv za prijem dobio i on i poslanici DNP, ali da nisu prisustvovali proslavi jer smatraju da je referendum o nezavisnosti „pokradeni“. Prema njegovim rečima, taj referendum je omogućio stvaranje „lažne države“ na osnovu antisrpske politike. Ovaj stav ukazuje na duboku podelu unutar crnogorskog društva i politiku koja se sprovodi u zemlji, a koja, kako Knežević tvrdi, ne uzima u obzir prava i interese srpskog naroda.
Knežević je takođe govorio o asimilaciji srpskog jezika i naroda, ističući da je situacija postala paradoksalna nakon 2020. godine, kada su se nadali rešavanju ključnih pitanja. Izrazio je zabrinutost što su neki Srbi, koji su ranije bili uz njega, prihvatili „Đukanovićeve tekovine“, implicirajući da su se udaljili od izvornih vrednosti i principa.
Na pitanje o odlasku Andrije Mandića na prijem, Knežević je rekao da je to Mandićevo pravo. Iako je izrazio svoje neslaganje sa Mandićevim izborom, on je naglasio da svako ima pravo da se opredeli kako misli da je ispravno. U njegovoj izjavi se može primetiti da se DNP drži čvrsto svojih principa, kao i da su svesni razočaranja svojih pristalica koje su se nadale drugačijem ishodu nakon referenduma.
Knežević je takođe istakao da nikada nije bilo više Srba u crnogorskoj skupštini i vlasti, ali da se nikada manje nije pričalo o njihovim pravima. Ovaj stav ukazuje na to da se oseća marginalizovano i da se njihovi interesi ne uzimaju u obzir u okviru trenutne vlasti. On je napomenuo da se niko ne bavi temama kao što su jezik, trobojka ili dvojno državljanstvo, a mnogi su izgubili pravo na dvojno državljanstvo samo zato što su živeli u Srbiji.
Ovi komentari Kneževića osvetljavaju složenu političku situaciju u Crnoj Gori, gde su odnosi između različitih nacionalnih zajednica veoma napeti. U poslednjih nekoliko godina, političke tenzije su se povećale, a različite stranke i grupe se bore za prava svojih zajednica. Knežević i DNP se jasno pozicioniraju kao zaštitnici srpskih interesa u Crnoj Gori, dok su se drugi akteri, poput premijera Spajića i njegovih saradnika, fokusirali na izgradnju nove crnogorske nacije koja se često percipira kao isključiva prema srpskom identitetu.
U ovom kontekstu, proslava Dana nezavisnosti postaje simbol dubljih podela unutar društva. Dok jedni smatraju da je to dan slobode i nacionalnog ponosa, drugi ga vide kao dan kada su njihova prava i identitet potisnuti. Knežević i njegovi sledbenici smatraju da je važno da se o ovim pitanjima otvoreno razgovara i da se pronađu rešenja koja će omogućiti suživot različitih nacionalnih zajednica u Crnoj Gori.
Kao zaključak, Kneževićevi komentari ukazuju na to da je pitanje identiteta i prava nacionalnih manjina u Crnoj Gori i dalje sporno i da će biti potrebno mnogo truda i dijaloga kako bi se postigla stabilnost i mir u ovom regionu. S obzirom na istorijske tenzije i trenutne političke izazove, jasno je da će se debate o ovim pitanjima nastaviti u budućnosti.
