Nedavni zemljotres magnitude 5,6 koji je pogodio okrug Batalgazi u turskoj provinciji Malatija ponovo je podsetio na geološke rizike s kojima se Turska suočava. Iako je ovaj potres bio znatno slabiji od katastrofalnog zemljotresa iz 2023. godine, koji je odneo više od 53.000 života, on je otvorio brojna pitanja o geološkoj stabilnosti čitavog regiona.
Profesor Dragan Milovanović, penzionisani profesor sa Rudarsko-geološkog fakulteta, ističe da je Turska na prostoru gde su ovakvi događaji ne samo očekivani, već i geološki neizbežni. „Turska se, idući dalje prema istoku, ka Iranu, Pakistanu i Indiji, nalazi u ‘osinjaku’ tektonskih ploča. U poslednjoj deceniji, učestalost zemljotresa je znatno veća“, objašnjava on.
Profesor naglašava da je planeta trenutno u stanju uznemirenosti. Procesi koji su se nekada odvijali tokom miliona godina sada daju vidljive rezultate u okviru jednog ljudskog života. „Atlantski okean se cepa, Pacifik se podvlači pod američke kontinente, a Afrika se približava Evropi, što zahteva ogromnu energiju i poremeti ravnotežu“, slikovito opisuje trenutnu geološku situaciju.
Jedna od najzanimljivijih hipoteza koju profesor iznosi tiče se procesa u Zemljinom jezgru. Spoljašnje tečno jezgro stvara magnetno polje koje nas štiti od Sunčevog zračenja, ali se položaj tog polja menja, a nauka još uvek nema precizno objašnjenje zašto se to dešava. „Ako bi Severni pol postao Južni, to bi imalo nesagledive posledice za čitavu floru i faunu“, upozorava Milovanović.
Složenost kretanja Zemlje, koja se rotira oko svoje ose i oko Sunca, otežava precizno merenje svih sila koje utiču na oslobađanje energije. Uprkos napretku tehnologije i veštačke inteligencije, precizno predviđanje zemljotresa ostaje nemoguća misija.
Profesor objašnjava da tektonika ploča neumitno menja geografsku kartu sveta. Afrika se, kao masivnija ploča, podvlači pod Evropu, što dovodi do smanjenja Sredozemnog mora. „Za deset do dvadeset miliona godina Sredozemnog mora više neće biti“, predviđa profesor, naglašavajući kako se pritisak stvara usled loma i potiskivanja stena ka Turskoj i Iranu.
Fokus javnosti često je na Istočno-anadolijskom i Severno-anadolijskom rasedu, koji su vidljive pukotine u zemlji. „Rased je mesto gde ploča, koja se podvukla, ne može da izdrži pritisak i puca. Na dubinama od 30 do 40 kilometara stvara se naprezanje, a ploče se kreću brzinom od 3 do 5 centimetara godišnje“, objašnjava Milovanović, ukazujući na neverovatnu energiju koja se oslobađa.
Na pitanje da li je poslednji zemljotres zapravo naknadni potres katastrofe iz 2023. godine, profesor odgovara potvrdno, ali uz važnu napomenu da su u geološkom vremenu tri godine samo treptaj oka. „Energija se prošle godine nije potpuno oslobodila. Zamislite to kao spoticanje donjeg dela ploče koji je konačno popustio i gurnuo ostatak mase“, objašnjava on.
Iako u Turskoj trenutno nema aktivnih vulkana, profesor podseća da su vulkanska i seizmička aktivnost dve strane iste medalje. Erupcije na Havajima, Tenerifima ili Etni služe kao ventili za oslobađanje unutrašnje toplote i pritiska. „Etna je kao nervozna dama koja povremeno ‘pljucne’ lavu“, dodaje profesor.
Sve u svemu, Turska se suočava sa značajnim geološkim rizicima. Unutrašnji procesi u Zemlji, zajedno sa globalnim promenama, čine predviđanje i razumevanje tih rizika izuzetno složenim. „Svaki od ovih događaja je nova slagalica koja nam pomaže da razumemo planetu, ali smo još uvek daleko od toga da je u potpunosti ukrotimo“, zaključuje Milovanović.
