Telefonske poruke dvojice bivših policajaca iz Crne Gore, Ljuba Milovića i Ivana Stamatovića, otkrivaju ozbiljne informacije o postupanju prema zaštićenim svedocima u slučaju ubistva Šćepana Roganovića. Ove poruke, koje su zabeležene u martu 2020. godine, otkrivaju da je uhapšeni Miloš Đuričković, koji je bio povezan sa organizovanjem ovog zločina, pretrpeo torturu nakon hapšenja u februaru iste godine.
Prema komunikaciji između Milovića i Stamatovića, Đuričković je bio u Policijskoj upravi u Podgorici, nakon što je uhvaćen u vezi sa zločinom. Stamatović u porukama objašnjava da je Đuričković bio pod pritiskom da postane svedok saradnik, naglašavajući da je bio umiješan u različite kriminalne aktivnosti, uključujući prodaju droge i dugovanja prema članovima kriminalnih klanova.
Šćepan Roganović, čije ubistvo je predmet istrage, ubijen je 13. februara 2020. godine, a članovi škaljarskog klana su se plašili da bi Đuričković mogao da otkrije informacije koje bi mogle da ugroze njihovu sigurnost. Stamatović obaveštava Milovića da Đuričković ide na saslušanje kod tužioca i da je spreman da govori. On naglašava da bi mogao da „uvali“ druge ključne figure, uključujući Vladu i Zurovca.
U porukama se takođe opisuje kako je Đuričković bio primoran da daje informacije pod pritiskom i nasiljem. Stamatović priznaje da su ga „oteli dobro“, te da su ga mučili kako bi iz njega izvukli potrebne informacije. Ova priznanja ukazuju na ozbiljne povrede ljudskih prava i zloupotrebu policijske moći.
Jedan od ključnih delova komunikacije odnosi se na to kako je Đuričković govorio o svojim vezama sa drugim kriminalcima, uključujući Kiću i Mrvu, te kako su se ti ljudi povezivali sa ubistvom Roganovića. Ovo dodatno ukazuje na kompleksnost kriminalne mreže koja operiše u Crnoj Gori i na načine na koje se informacije koriste za zaštitu članova mafije.
Milović i Stamatović takođe razmenjuju informacije o vođi kavačkog klana, Radoju Zvicera, čije ime se pominje u kontekstu straha od otkrivanja informacija koje bi mogle ugroziti njegovu organizaciju. U porukama se naglašava da je Đuričković bio veoma detaljan u svojim izjavama, citirajući imena i događaje, što je dodatno povećalo zabrinutost među članovima kriminalnih grupa.
Stamatović se takođe osvrće na buduće akcije policije i hapšenja koja se planiraju, naglašavajući da su oni svesni situacije i znaju da se nešto sprema. Ovo ukazuje na to da su policijski službenici bili informisani o situaciji i potencijalnim pretnjama unutar organizovanog kriminala, ali i na to da su možda imali svoje interese u zaštiti određenih pojedinaca.
U ovoj situaciji, važan element je i uloga tužilaštva, koje se suočava sa izazovima u sprovođenju pravde u kontekstu korupcije i zloupotrebe policijskih ovlašćenja. Postavlja se pitanje koliko su svedoci zaštićeni i da li je pravda za žrtve organizovanog kriminala zaista moguća u ovakvom okruženju.
Sve ovo ukazuje na duboke probleme u sistemu pravde u Crnoj Gori i na potrebu za reformama koje bi osigurale da policija i pravosudne institucije rade u zaštiti zakona i ljudskih prava, a ne u službi kriminalnih organizacija. Ova situacija takođe naglašava važnost zaštite svedoka i njihovu ulogu u razotkrivanju kriminalnih mreža, kao i potrebu za transparentnošću i odgovornošću u radu policije.
U svetlu ovih otkrića, neophodno je preispitati kako institucije funkcionišu i kakvu podršku mogu pružiti onima koji se odluče da progovore protiv organizovanog kriminala. Samo kroz jačanje pravnog sistema i obezbeđivanje zaštite za svedoke, može se nadati da će pravda biti zadovoljena i da će se kriminalne grupe suočiti sa posledicama svojih dela.
