Goran Gocić, pisac i filmski reditelj, nedavno je podelio svoja iskustva i izazove koje je doživeo tokom pisanja svog novog romana „Fikser“. On je istakao kako je ovo delo zahtevalo od njega da se „ogoli“ više nego u prethodnim radovima, jer roman obuhvata mnoga lična iskustva koja su isprepletana sa sudbinama junaka. U razgovoru sa Tanjugom, Gocić je naglasio da literatura treba da bude „posebna vrsta transa“ iz kojeg nastaje govor koji opčinjava, dodajući da je „stranputica pisati novinarski ili feljtonistički“.
Osnovna tema romana „Fikser“ je lik „fiksera“, osobe koja u ratnim uslovima obavlja razne poslove za novinare i ekipe sa terena. Gocić je naglasio da je takav posao bio veoma opasan i grub, te da se kroz hijerarhiju razvija i novinarska profesija u međunarodnim redakcijama. U toj strukturi, fikser je prvi koji dolazi, zatim „stringer“ ili slobodni novinar, pa reporter, a potom urednik redakcije. Gocić je istakao da velike medijske kuće imaju razvijene mreže dopisnika širom sveta, što dodatno komplikuje situaciju u kojoj se novinari nalaze.
Junak Gocićevog romana počinje kao fikser, sanjajući o tome da postane reporter, koji u njegovim očima predstavlja „nekog kao malog boga“. Ovaj lik je osoba koja ne samo da prevodi, već i poznaje političke prilike i olakšava rad reporterima, brzo ih dovodeći do potrebnih sagovornika i sažimajući informacije. Gocić je opisao ovaj posao kao zanimljiv, ali i veoma zahtevan, nazivajući ga „nekom vrstom šegrta novinarskog“.
Govoreći o opasnostima ratnog novinarstva, Gocić je istakao da su novinari ranije stradali uglavnom slučajno, dok su danas često direktne mete u savremenim konfliktima. Njegovo lično iskustvo tokom rata takođe ga je nateralo da potisne sećanja na taj period, jer je imao potrebu da zaboravi, fokusirajući se na beleške o filmovima i knjigama koje je tada gledao.
Gocić je istakao da je književno pisanje o ratu tema koja privlači autore zbog koncentracije iskustava života, smrti i ekstremnih emocija. On smatra da je potrebna određena vremenska distanca kako bi se događaji mogli sagledati i sumirati. Prebliska ili previše udaljena perspektiva može otežati književnu obradu tih događaja.
U svom stvaralačkom procesu, Gocić je primetio kako se određene teme „nameću“ iz podsvesti. Kada se tema počne ponavljati, shvata da treba dublje da istražuje. Takođe, priznao je da je ranije pisao „preterano intelektualne stvari“ i težio je jednostavnosti izraza. „Kod mene je jednostavnost kao neka nedostignuta ideal ili ambicija“, naglasio je.
Gocić je podelio kako su projekti često razvijeni mimo početne namere, ali da je u slučaju „Fiksera“ uspeo da ostvari ono što je prvobitno zamislio. „Prvi put mogu da se pohvalim da sam uradio tačno ono što sam želeo“, rekao je. Njegov lični sud je na kraju presudan, a inspiracija dolazi iz posebnog mentalnog stanja u kojem se izbegavaju trivijalni motivi.
Izrazio je fascinaciju muzikom, ističući da bi, da je mogao da bira, pre postao muzičar nego pisac. Muziku smatra „kraljicom umetnosti“, koja je najbliža metafizici. Gocić je govorio i o svom iskustvu intervjuisanja, posebno o knjizi „Emir Kusturica: Kult margine“, gde je dobio značajan intervju koji je ušao u knjigu i smatra ga ključnim elementom celog projekta.
Na kraju, Gocić je naglasio važnost pisanja u prvom licu i otvaranja sopstvene duše kroz reči, ističući da je to posebno zahtevno, ali i neophodno za autentično književno izražavanje.
