Marko Braković, psihoterapeut i pisac, predstavio je svoju novu knjigu „Tvrda kora“ u formi dnevnika, koja je inspirisana velikim autorima poput Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, Čarlsa Bukovskog i Albera Kamija. U razgovoru za Tanjug, Braković je istakao da je proces prevođenja ličnih zapisa u književno delo bio znatno zahtevniji nego pisanje romana.
Braković objašnjava da svaki autor ima svoj stil pisanja i da književnost ne bi trebala biti isključivo lični zapis, već i komunikacija sa čitaocima. „Obraćaš se ljudima, ne sebi. Nije lako kao što deluje,“ rekao je Braković, naglašavajući da mu je bilo teže da piše svakodnevno nego da sastavi veći roman. „U suštini, ovo je nastavak ‘Balade dekadenta’, ali u dnevničkoj formi,“ dodao je.
U knjizi „Tvrda kora“, Braković kombinuje lične iskustva sa pričama drugih ljudi, ističući kako one mogu uticati na nas, bilo pozitivno ili negativno. Objašnjava da se terapija dešava u dvosmernom procesu razmene. Autor naglašava važnost samopomoći kako bi se mogao pomoći i drugima, uključujući i čitaoce knjige. „Ljudi treba da budu snažniji i otporniji na ‘šamare života’,“ poručuje on.
Braković takođe dodaje da knjiga sadrži fotografije i ilustracije, kao i scene obrađene uz pomoć veštačke inteligencije, koja je postala česta tema na njegovim turnejama i panelima. „Veštačku inteligenciju treba koristiti kao alat koji nam pomaže,“ objašnjava on, naglašavajući da ona ne može zameniti njegov lični izraz i kreativnost.
Govoreći o ličnim iskustvima, Braković je rekao da ga je bolest tokom pandemije virusa korona suočila sa pitanjem smrti, što je uticalo na sadržaj knjige. „Imao sam ozbiljne posledice od drugog soja virusa,“ priznao je, dodajući da je to iskustvo bilo značajno za njegov rad. On se takođe osvrnuo na svoje brige oko smrti, naglašavajući da ga najviše plaši umiranje u agoniji.
Pored toga, Braković je istakao da bi svest o prolaznosti života trebala podstaći ljude da više vremena posvete sebi, svojim bliskim osobama, ljubavi i putovanjima. „Postojalo je jedno istraživanje u kojem su ljudi govorili o svojim žaljenjima. Niko nije govorio o novcu, automobilima ili materijalnim stvarima, već o tome da su želeli više vremena za sebe i međuljudske odnose,“ rekao je.
Autor je takođe kritikovao savremeno društvo koje previše promoviše preduzetništvo kao univerzalni put uspeha, naglašavajući da to nije nešto što se može naučiti isključivo kroz kurseve. Braković smatra da se preduzetnik rađa iz ranog detinjstva, kada je spreman da preuzme rizik i proda nešto što sam proizvede.
U njegovom viđenju savremenog kapitalističkog sistema, pojedinci se suočavaju sa stalnim prilagođavanjem i borbom. „Živimo u eri kada država više ne pomaže, već si ‘on your own’,“ rekao je Braković, objašnjavajući da mnogi ljudi traže pomoć kroz psihologiju i samopomoć zbog osećaja usamljenosti.
On je naglasio važnost obrazovanja i ličnog razvoja, ukazujući na to da su škole i fakulteti ključni za lični i profesionalni rast. „Kvalitet filmova i serija je opao jer se često proizvode sadržaji čiji je osnovni cilj samo zadržavanje pažnje publike,“ dodao je Braković, ukazujući na problem površnosti sadržaja u savremenom svetu.
Braković se takođe osvrnuo na to kako se umetnost i kultura mogu koristiti kao sredstvo za borbu protiv osećaja besmisla koji pogađa savremeno društvo. „Mora se kopa, mora se tražiti, mora se znati koji autor ima integritet,“ zaključio je Braković, naglašavajući značaj kritičkog mišljenja i izbora kvalitetnog sadržaja.
Kroz sve ove misli, Braković poziva čitaoce da se fokusiraju na ono što je zaista važno u životu, umesto da se prepuste površnim vrednostima savremenog društva.
