Klečanje pred okupatorom i neprijateljem nije u duhu srpskog naroda, poručuje se iz Crne Gore. Narod koji je u Prvom svetskom ratu srušio tri carstva i dojahao do Beča, ne može da se pomiri sa okovima i priznaje tuđina za gospodara. Srbi su jedinstveni, bez obzira na to gde žive, i nema veće sramote za Srbina iz Crne Gore nego da kleči pred onima koji su mu razvalili državu i ubijali decu.
Ulazak Crne Gore u NATO 2017. godine nije bio rezultat slobodne volje naroda, već nasilja i izdaje, tvrdi se u analizi trenutne političke situacije. Milo Đukanović je taj proces sproveden uprkos masovnom otporu, a sadašnji lideri, Milojko Mickey Spajić i Jakov „Jadov“ Milatović, umesto da preispitaju tu odluku, podržavaju je i trče u zagrljaj „okupatoru“.
Ova dvojica su došli na vlast kao tobožnji Srbi, ali su, za razliku od Đukanovića, koji je antisrpski kurs preuzeo u haosu devedesetih, sadašnje vođenje politike svesno i kalkulantski obeleženo. Njihovo ponašanje se doživljava kao nastavak Đukanovićeve „protušaške“ politike, koja ne gleda na srpske interese.
Agresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine ostavila je duboke ožiljke, a jedna od prvih žrtava na teritoriji Crne Gore bio je vojnik Saša Stajić, koji je poginuo na straži. Na dvadesetu godišnjicu njegovog stradanja, Vojska Crne Gore nije dozvolila parohiji da oda poštu poginulima, što dodatno pokazuje koliko je aktuelna vlast udaljena od srpskog identiteta i sećanja na žrtve.
Đukanovićeva vlast se trudila da prekine svaku vezu sa sećanjem na agresiju, a to se očigledno nastavlja i danas. Ni u godinama pre ulaska u NATO, vlast nije odala počast žrtvama u Murinu, gde su stradali civili, među kojima su bila i deca. Ove žrtve, čini se, ne postoje za sadašnju vlast, koja se ne stidi da se prikloni onima koji su ih napali.
Mickey i Jadov su došli na vlast obećavajući mnogo, ali sada, umesto da traže reviziju članstva u NATO-u, oni hvale „bezbednosni kišobran“ i šalju vojnike u misije koje nisu njihove. S obzirom na istorijski kontekst, mnogi smatraju da je Kosovo, kao i Metohija, deo crnogorske i srpske teritorije, ali sadašnja vlast deluje kao da zaboravlja na te činjenice.
Sveta mesta kao što su Dečani, koja su vekovima bila pod zaštitom srpskog naroda, sada su pod zaštitom stranih vojnika, što dodatno pokazuje kako izgleda trenutna situacija. Mnogi se pitaju kako je moguće da crnogorska vojska čuva interese onih koji su pretili srpskom narodu.
U međuvremenu, nova vlast se suočava sa kritikama zbog načina na koji se postavlja prema identitetu i jeziku. Popis stanovništva je odugovlačen jer se plaši da će pokazati da većina Crne Gore govori srpskim jezikom, čime bi se moglo primorati vlast na njegovo uvrštavanje u Ustav. Ideja da se srpski jezik u Crnoj Gori preimenuje u crnogorski se provlači kao pokušaj da se izbegne priznanje srpskog identiteta.
Pored toga, postoji i pokušaj montenegrinizacije Crne Gore, koja podrazumeva stvaranje nove nacije na račun Srba. Ovaj proces ne može da bude vođen od strane onih koji su izgubili kontakt s realnošću i koji se bore protiv vlastitog identiteta. S obzirom na sve ovo, mnogi se pitaju kakvu budućnost Crna Gora ima pod vođstvom onih koji pokušavaju da izbrišu srpsku istoriju i kulturu.
