U ateljeu na Vračaru, umetnica Jelena Stevanović stvara dela koja govore jezikom osećanja. Njene slike, koje ne nose nazive, predstavljaju spoj prirode i čoveka, a svaki potez četkice je pokušaj da se sačuva ono što je prolazno i neuhvatljivo. U svetu gde je sve podređeno brzini, Jelena ostaje verna sporijem ritmu stvaranja, pozivajući posmatrače da zastanu i pronađu sopstveno značenje u njenim radovima.
U razgovoru za portal 24sedam, Jelena je podelila svoja razmišljanja o inspiraciji, sumnjama i unutrašnjim pejzažima koji oblikuju njena dela. Ona veruje da neobični podsticaji često dolaze iz onoga što ostaje u nama nakon važnih trenutaka, kao što su tišine koje prate važne razgovore. „Tišina me inspiriše više nego bilo koji prizor“, ističe ona.
Stvaralački proces za Jelenu nije strogo određena putanja. Često se dešava da je slika odvede na potpuno drugo mesto od onoga koje je planirala. „Gotovo nijedna moja slika ne završi onako kako sam je zamislila. U jednom trenutku prestanem da kontrolišem proces i slušam ono što mi slika govori“, objašnjava ona.
Vreme, smatra Jelena, menja ne samo čoveka, već i način na koji posmatra sopstvena dela. „Nekoliko radova koje publika doživljava kao vedre, ja danas posmatram kao zapis jednog vrlo osetljivog perioda mog života. Zanimljivo je koliko ista slika može da nosi različita značenja, u zavisnosti od toga ko je posmatra“, dodaje ona.
Kroz njen rad, ljudi iz svakodnevnog života ostavljaju tragove, ali često nisu svesni toga. „Ne slikam njihove portrete, već tragove koje ostavljaju u meni, emocije i osećaje koji traju dugo nakon što se rastanemo“, naglašava Jelena.
Ponekad, trenutak prirode može probuditi želju za stvaranjem. „Jedan zalazak sunca me je inspirisao ne zbog boja, već zbog osećaja da se priroda svakog dana menja, a ipak ostaje ista“, kaže ona.
Iako umetnici često doživljavaju pritisak da prodaju svoja dela, Jelena veruje da postoji slika koja prevazilazi materijalnu vrednost. „To je slika koja me podseća zašto sam uopšte počela da slikam. Njena vrednost za mene nije materijalna“, objašnjava ona.
Umetnica se osvrće i na zablude o životu umetnika, naglašavajući da inspiracija ne dolazi sama od sebe. „Iza svake slike stoje disciplina, sumnja i spremnost da više puta krenete ispočetka“, objašnjava ona.
Jelena takođe ističe da umetnost ne nastaje iz želje da se dopadne, već iz potrebe da bude iskrena. „Ni jedan umetnik, čija imena svi znamo, nije slikao da se dopadne publici, već je slikao šta i kako on želi“, navodi ona.
Kada bi mogla da provede popodne sa bilo kojim slikarom iz prošlosti, izabrala bi Vincenta van Goga i pitala ga da li je verovao da umetnost može promeniti način na koji ljudi gledaju svet. Takođe, pominje svog omiljenog slikara Rene Magrittea, dodajući da bi ga pitala zašto baš ptice.
Na kraju razgovora, Jelena deli svoju viziju buduće izložbe, koja će biti nastavak istraživanja jedinstva čoveka i prirode. „Biće to putovanje kroz prostore u kojima se priroda i čovek više ne razlikuju, već dišu kao jedno“, zaključuje ona.
Njene slike, inspirisane dubokim emocijama i unutrašnjim pejzažima, pozivaju nas da se povežemo sa sobom i svojim osećanjima. U svetu umetnosti, gde su brzina i trenutni utisci često u prvom planu, Jelena Stevanović nam kroz svoj rad pokazuje vrednost sporijeg, promišljenijeg pristupa stvaranju, pružajući nam priliku da zastanemo i razmislimo o značenju života i umetnosti.
