Bivša ministarka za evropske integracije Srbije, Jadranka Joksimović, izrazila je zabrinutost zbog nedavnog Samita Evropska unija–Zapadni Balkan u Tivtu, ističući da nije donio očekivane formalne rezultate. Prema njenom mišljenju, to jasno ukazuje na to da je politika proširenja zapala u fazu političke i institucionalne neizvesnosti. U emisiji Euronews Region, Joksimović je naglasila da ključni indikator svakog samita jeste ishod u obliku zajedničkog dokumenta, saopštenja ili odluke, što ovog puta nije ostvareno.
„Ovoga puta nije se izašlo ni sa kakvim zvaničnim dokumentom, što govori o tretmanu politike proširenja i jednoj vrsti slabe kohezije unutar Evropske unije u pogledu načina na koji će se proširenje voditi u budućnosti“, rekla je Joksimović. Umesto zajedničkog zaključka, pojavilo se revidirano pismo kancelara Fridriha Merca, koje se tumači kao osnova za novu fazu debate o proširenju. Ovaj dokument, prema Joksimović, otvara niz političkih i pravnih pitanja, posebno kada je reč o ideji diferenciranog pristupa budućim članicama.
Ona je ukazala na koncept „A i B kategorije“ članstva, koji bi, u različitim varijantama, mogao podrazumevati i pridruženo članstvo – model koji ne postoji u osnovnim ugovorima EU. „To je pravna praznina koja bi tek trebalo da se definiše, ali već sada otvara ozbiljna politička pitanja o tome šta je zapravo krajnji cilj procesa proširenja“, naglasila je Joksimović, dodajući da je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski odbacio takve ideje, insistirajući na jasnoj i čvrstoj perspektivi punopravnog članstva.
Joksimović je takođe istakla da se kroz aktuelne predloge po prvi put jasno otvara pitanje bezbednosnih garancija i potencijalne promene karaktera same Unije. Pozivanje na član 42(7) Ugovora o EU, koji se odnosi na međusobnu odbranu, menja osnovnu prirodu evropskog projekta. „Na taj način se Evropska unija, po prvi put, približava konceptu odbrambenog saveza, što menja i logiku integracija i motivaciju zemalja kandidata“, ocenila je ona.
Govoreći o dugotrajnom procesu evropskih integracija, Joksimović je podsetila da je Zapadni Balkan već više od dve decenije u različitim fazama “evropske perspektive”, ali da se konkretni pomaci odvijaju sporo i neujednačeno. Samit u Solunu 2003. godine prvi je put jasno potvrdio evropsku perspektivu regiona, ali je do danas samo Hrvatska postala punopravna članica. „Više ne možemo govoriti samo o perspektivi. Pitanje je da li postoji realna evropska budućnost Zapadnog Balkana“, naglasila je.
Prema njenoj oceni, termin “perspektiva” postao je nedovoljan i previše neodređen, jer se očekivanja regiona i realni politički kapaciteti EU sve više razilaze. Joksimović je ukazala na duboke podele unutar EU kada je reč o proširenju, napominjući da se pojavljuju različiti predlozi – od francusko-nemačkih inicijativa do najava zemalja Beneluksa o sopstvenom pristupu. Reformisana metodologija proširenja iz 2020. godine, koju je inicirao francuski predsednik Emmanuel Macron, dodatno je usložnila pregovarački proces.
Govoreći o budućnosti procesa, Joksimović je ocenila da je proširenje danas snažno uslovljeno geopolitičkim okolnostima, ali i unutrašnjim zamorom unutar EU. Unija se suočava sa slabljanjem globalnog uticaja, ekonomskim izazovima i promenama u transatlantskim odnosima, što dodatno utiče na spremnost za nova proširenja. „Deklarativno su otvorena vrata, ali se na Zapadnom Balkanu oseća promaja“, poručila je Joksimović, naglašavajući sve veći jaz između političkih poruka i realne spremnosti za integracije.
Joksimović je kritički osvrnula na ideje o tzv. pridruženom članstvu, upozoravajući da bi takav model mogao dovesti do asimetrije prava i obaveza. Zemlje kandidati mogle bi dobiti ograničena prava odlučivanja, dok bi bile obavezane na ispunjavanje sve većeg broja pravila. „Ne možete imati obaveze bez prava glasa i veta, a to je suština članstva“, istakla je Joksimović. Naglasila je da je punopravno članstvo jedini koncept koji ima političku i institucionalnu logiku, jer podrazumeva mogućnost uticaja na zajedničke odluke.
Joksimović je zaključila da je jedan od najvećih izazova u narednom periodu upravljanje očekivanjima – i u državama kandidatima i unutar EU. Dugotrajni proces bez jasnog krajnjeg roka i sa stalnim promenama pravila dovodi do frustracije i gubitka poverenja u integracioni proces. „Ako stalno podižemo očekivanja koja se ne ispunjavaju, evropske integracije postaju sredstvo političkog pritiska, a ne realan projekat“, naglasila je.
