Savremena poljoprivreda se sve više oslanja na inovativna rešenja koja kombinuju nauku, tehnologiju i održivu proizvodnju hrane. Cilj ovih sistema je da sa manje potrošnje vode, energije i drugih resursa obezbede kvalitetne i zdravstveno bezbedne proizvode, uz minimalan uticaj na životnu sredinu. Jedan od najzanimljivijih modela ovakve poljoprivredne proizvodnje je akvaponija.
Akvaponija je sistem u kojem se istovremeno uzgajaju ribe i biljke u zatvorenom kružnom procesu. Ribe se gaje u bazenima, a voda obogaćena njihovim prirodnim otpadom koristi se za ishranu biljaka. Biljke prečišćavaju vodu, koja se vraća u bazene, čime se stvara održiv ciklus sa vrlo malom potrošnjom vode i bez upotrebe pesticida. Ova metoda objedinjuje akvakulturu i hidroponsku proizvodnju, a sve više zemalja je prepoznaje kao ozbiljan pravac razvoja moderne poljoprivrede.
U Srbiji, međutim, broj komercijalnih gazdinstava koja primenjuju ovaj sistem je još uvek veoma mali. Jedan od retkih primera uspešne primene akvaponije nalazi se u Kikindi, na farmi Urban Greens, čiji osnivač, Dragan Kerkez, uspeva da proizvede između jedne i jedne i po tone zelene salate nedeljno.
Kerkez ističe da visina početne investicije zavisi od veličine farme i stepena automatizacije. Za ozbiljnu komercijalnu proizvodnju neophodna su značajna ulaganja u objekte, bazene, sisteme za filtraciju i kontrolu kvaliteta vode, kao i opremu za grejanje ili hlađenje. Investicija može da iznosi od nekoliko desetina hiljada evra za manje sisteme do nekoliko stotina hiljada evra za velike komercijalne pogone. Uz dobro planiranje i siguran plasman proizvoda, ulaganje se najčešće isplati u periodu od pet do osam godina, dok veći sistemi ostvaruju brži povraćaj.
Kerkez napominje da gotovi sistemi po principu „ključ u ruke“ koštaju između 100 i 500 evra po kvadratnom metru, u zavisnosti od opreme, ali dodaje da je profitabilnost povezana i sa ulaganjima u pakovanje proizvoda. Kako ističe, prodaja sirovine često nije dovoljno isplativa, a kvalitetan marketing postaje ključan za uspeh na tržištu.
Prema njegovim rečima, najveći izazov nije sama tehnologija, već nedostatak stručnog znanja. Akvaponija zahteva svakodnevno praćenje i razumevanje kompletnog sistema, a pored visokih početnih ulaganja, problem predstavljaju i nedovoljna stručna podrška, kao i propisi koji još nisu u potpunosti prilagođeni ovakvom načinu proizvodnje. Takođe, potrebno je edukovati kupce o prednostima ovako proizvedene hrane i pronaći tržište koje prepoznaje njen kvalitet.
U akvaponskim sistemima najčešće se uzgajaju biljne kulture koje brzo rastu i imaju plitak koren, poput zelene salate, paradajza, jagoda i mikrobilja. Njihova najveća prednost je što se proizvode bez pesticida, dok hranljive materije iz uzgoja ribe često doprinose boljem ukusu i većoj nutritivnoj vrednosti. Ipak, iako se povrće proizvodi potpuno prirodno, ono ne može da dobije oznaku organskog proizvoda jer važeći propisi zahtevaju da biljke budu uzgajane u zemlji, a ne u vodi.
Kerkez smatra da bi akvaponija mogla da bude jedno od rešenja za domaću poljoprivredu, posebno u trenutku kada uzgoj ribe u Srbiji beleži pad profitabilnosti. Ovakav sistem omogućava proizvođačima da na istoj površini istovremeno dobiju ribu i povrće. Interesovanje za akvaponiju poslednjih godina raste, naročito među investitorima koji traže održive modele proizvodnje hrane.
Zanimljivo je da se Kerkez pre ulaska u poljoprivredu bavio programiranjem, a akvaponijom se prvi put susreo zahvaljujući prijatelju iz Kenije. Nakon povratka u Srbiju, napustio je IT sektor i od 2020. godine uspešno uzgaja zelenu salatu i šarana koristeći ovaj inovativni sistem. Sve ove informacije ukazuju na to da je akvaponija ne samo održiva, već i potencijalno profitabilna alternativa tradicionalnim metodama poljoprivrede.
