Šetnja Amsterdamom u večernjim satima često može da bude iznenađenje za one koji prvi put dolaze u ovaj grad. Kroz velike, osvetljene prozore vide se dnevne sobe, kuhinje, police sa knjigama i pažljivo birani detalji. Za mnoge posetioce to je kulturni šok, ali ne i za Holanđane. Nemati zavese na prozorima za njih je potpuno normalna stvar.
Nedostatak zavesa i roletni toliko je ukorenjen u holandskoj kulturi da su istraživači dugo pokušavali da shvate zašto ljudima u toj zemlji privatnost tako malo znači. Oni koji traže objašnjenje za ovu pomalo neobičnu sklonost ka „izlaganju“ brzo se zapliću u složene sociološke teorije. Da li je u pitanju mentalitet „nemam šta da krijem“ ili „pogledajte šta imam“? Možda čak oba.
Najčešće objašnjenje vezuje se za protestantsku, tačnije kalvinističku tradiciju, duboko ukorenjenu u holandsko društvo. Ideja je jednostavna: pošten čovek nema šta da krije. Zatvorene zavese mogle bi da sugerišu suprotno, dok otvoreni prozori šalju poruku transparentnosti, urednosti i moralnosti.
Vremenom se ovoj simbolici pridružila i želja za pokazivanjem. Kako je rastao životni standard, enterijeri su postajali sve luksuzniji, pa su otvoreni prozori postali svojevrsna tiha izložba – kuhinje rađene po meri, dizajnerski nameštaj i savremena tehnologija danas su deo tog nenametljivog predstavljanja.
Istoričari i gradski vodiči navode i praktične razloge – u prošlosti su trgovci ostavljali zavese otvorene kako bi pokazali da su pouzdani, izlažući nameštaj, umetnine i uredan dom kao dokaz svoje reputacije. Neki istraživači, međutim, smatraju da je ovaj običaj zapravo mlađi nego što se misli i da se u punoj meri ustalio tek nakon pedesetih godina prošlog veka.
Antropološka istraživanja dodatno pokazuju da su otvoreni prozori češći u zbijenim, blisko povezanim komšilucima. U takvim sredinama, prozori postaju produžetak ulice – ukrašeni figurama, vazama i cvećem, oni signaliziraju pripadnost zajednici, ali i međusobno poverenje.
Tu je i vrlo jednostavan, ljudski razlog: Holanđani vole da gledaju napolje. U zemlji sa malo sunčanih dana, prirodna svetlost je dragocena, a pogled na osvetljene ulice, bicikle i prolaznike deo je svakodnevice. Privatnost se ne gradi zavesama, već društvenim pravilima – ne gleda se, iako se vidi.
Za mnoge Evropljane ovo je neobično, zato što se ideja privatnosti u većem delu Evrope razvijala potpuno drugačije nego u Holandiji – kao nešto što se štiti, skriva i brani, a ne pokazuje. U većini evropskih kultura, naročito u južnoj, istočnoj i balkanskoj Evropi, zavese imaju jasnu simboliku: one razdvajaju javni i privatni prostor. Dom je mesto u koje se ne zaviruje bez poziva. Otvoren prozor bez zavesa često se doživljava kao izloženost, pa čak i ranjivost.
Ovaj kontrast između holandskog i većine evropskih pristupa privatnosti stvara zanimljivu dinamiku u društvenim interakcijama. Dok Holanđani vide otvorene prozore kao simbol otvorenosti i poverenja, drugi narodi mogu doživeti tu istu praktičnu stvar kao poziv na prekomernu radoznalost. U tom smislu, Amsterdam postaje ne samo grad sa prelepim kanalima, već i mesto gde se kulturne norme i vrednosti suočavaju i preispituju na svakodnevnom nivou.
Uprkos različitim pogledima na privatnost, jedno je sigurno: šetnja Amsterdamom pruža jedinstven uvid u način života i vrednosti njegovih stanovnika, osvetljavajući kompleksnost ljudskih odnosa i percepciju lične sfere. Otvoreni prozori zapravo su više od arhitektonskih elemenata; oni su ogledalo holandskog mentaliteta, spremnosti na deljenje i otvorenost prema svetu.
