Porodice 35 stradalih golootočana iz Crne Gore, čije su kosti razasute po zajedničkim grobnicama u Rijeci, Zagrebu i na Golom otoku, zatražile su od predsednika Jakova Milatovića da razmotri mogućnost prenosa posmrtnih ostataka svih logoraša iz Crne Gore koji su umrli u ovom zloglasnom kazamatu. Njihov zahtev uključuje dopremu i sahranu u zajedničku grobnicu, kao i podizanje dostojnog obeležja.
Penzionisani pukovnik JNA Radomir Goranović iz Nikšića, bivši oficir bezbednosti, ističe da prema evidenciji koju poseduje Hrvatska, a koja je objavljena u radu dr Momčila Mitrovića, na grobljima u Rijeci sahranjeno je 14 golootočana, u Zagrebu 12, a na Golom otoku devetoro. Goranović podseća na to da se juna 2024. godine porodica njegovog teče Miloša Tomovića obratila crnogorskom konzularnom predstavništvu u Hrvatskoj sa zahtevom za prenos posmrtnih ostataka, jer su saznali da je Miloš sahranjen u Rijeci. Od Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske dobili su odgovor da su, nakon zakonskog roka i izvršenih ekshumacija, posmrtni ostaci pokojnika položeni u zajedničku kosturnicu istog groblja.
Ovo je bio povod da se Goranović u ime svojih sestara i ćerki Miloša Tomovića, kao i porodica drugih umrlih golootočana, obrati pismom predsedniku Milatoviću. Goranović se nada da će se uz pomoć države preneti kosti mučenika i sahraniti u zajedničkoj kosturnici. Iz kabineta Milatovića su odgovorili da predsednik, u okviru svojih nadležnosti, ne može preuzeti realizaciju, ali da bi se javno založio za ovu časnu inicijativu, ukoliko je njena realizacija moguća.
Goranović veruje da bi ovakva akcija mogla doprineti pomirenju u Crnoj Gori. On pominje da je njegov teča Miloš Radov Tomović odveden u nepoznatom pravcu posle nameštenog scenarija, budući da je bio predsednik Opštine Krstac u Goliji kod Nikšića, i da se nikada nije vratio kući. Miloš je uhapšen 1950. godine i umro je godinu dana kasnije. Njegov jedini „greh“ bio je što je odbio da likvidira Đoka Višnjića, prijatelja njihove porodice i komšiju, koji je bio predsednik Opštine Nikšić. Bio je svestan posledica, ali nije pokleknuo.
U tom periodu, mnogi prekaljeni komunisti, narodni heroji, vođe partizanskog pokreta, borci sa Neretve, Sutjeske i drugih stratišta, kao i ministri i generali, zbog svoje odanosti SSSR-u i Staljinu platili su visoku cenu. Dosta njih je umrlo, neki su sebi presudili, ne mogući da trpe muke, dok su drugi, nakon izlaska iz mučilišta, do kraja života ostali nemi, noseći svoje patnje u grob.
Jedno od najsvirepijih golootočkih mučilišta bila je „Petrova rupa“, koja se takođe zvala i „Manastir“, dok je službeno nazivana „Radilište“ ili „Logor 101“. To je bila boksitna jama dubine osam metara i širine oko 20 metara, u koju se ulazilo stepenicama. Oko nje je bio zid visine tri metra. Procene govore da je kroz ovo mučilište prošlo oko 130 osoba. Prva grupa inforbirovaca završila je u „Petrovoj rupi“ 20. juna 1950. godine, a među njima su bili i Petar Komnenić, Vlado Dapčević, Savo Stanojević i drugi.
Predsednik Crne Gore Jakov Milatović je krajem februara ove godine podneo parlamentu inicijativu za donošenje zakona o rehabilitaciji i obeštećenju političkih zatvorenika Golog otoka, Svetog Grgura i drugih zatvora, osumnjičenih za podršku Rezoluciji Informbiroa iz 1948. godine. Ovim činom, kako je rekao, počinje važan proces suočavanja s prošlošću i ispravljanja istorijskih nepravdi, što bi moglo biti ključno za proces pomirenja u Crnoj Gori.
