Sredinom prošlog meseca, u crnogorskom parlamentu, pokrenuta je inicijativa Demokratske narodne partije (DNP) da se trobojka, simbol srpskog naroda, vrati kao narodna i državna zastava Crne Gore. Ovaj predlog, koji je predložio lider DNP-a Milan Knežević, naišao je na podeljene reakcije. Dok su ga podržali poslanici iz nekoliko opozicionih stranaka, vladajući Pokret „Evropa sad“ (PES) je ocenio da trenutni trenutak nije pogodan za raspravu o ovoj temi, sugerišući da se o njoj može razgovarati tek kada Crna Gora ispuni svoje obaveze prema evropskim integracijama.
Knežević je naglasio da trobojka predstavlja istorijski i nacionalni kontinuitet, podsećajući na značaj koji je imala u istoriji Crne Gore, uključujući i bitke vođene pod njenim okriljem. Ipak, premijer Milojko Spajić i njegovi saradnici smatraju da bi rasprava o trobojci mogla da ometa proces evropskih integracija i da je bolje fokusirati se na ključne reforme.
Trobojka, koja je bila zvanična zastava Kraljevine Crne Gore, doživela je svoj pad tokom mandata bivšeg lidera SDP-a, Ranka Krivokapića, kada je 2004. godine usvojena nova zastava koja i dalje izaziva podeljenost među građanima. Ova nova zastava, koja je crvene boje sa zlatnim orlom, nije dočekana sa opšteprihvaćenim odobravanjem, jer mnogi smatraju da ne odražava tradiciju pravoslavnog naroda.
Milan Knežević je ukazao na to da trobojka smeta onima koji žele da zaborave bogatu istoriju Crne Gore i njene vladare. On je podsetio poslanike DPS-a da je njihov počasni predsednik, Milo Đukanović, devedesetih godina bio izabran pod tom zastavom, naglašavajući da je pod njom pozivao vojnike da brane SFRJ.
Jedan od ključnih problema u vezi sa trenutnim državnim simbolima je to što oni ne odražavaju pravu tradiciju i kulturu pravoslavnog naroda u Crnoj Gori. Publicista Jovan Markuš ističe da su aktuelni simboli zapravo falsifikati koji ne poštuju nasleđe predaka. On navodi da su izmenili beli orao sa grba kneževine i Kraljevine Crne Gore, jednostavno ga ofarbajući u žuto, kako bi se razlikovao od sličnog simbola u Srbiji.
Društvena atmosfera oko pitanja nacionalnih simbola u Crnoj Gori je posebno napeta. Dok su simboli drugih naroda, poput hrvatske šahovnice, albanskog dvoglavog orla ili sandžačkih ljiljana, često ignorisani ili tolerisani, isticanje trobojke izaziva burne reakcije. U ovom kontekstu, Markuš primećuje da je na svečanostima u Kotoru čak viđena i zastava Hrvatske, što nije izazvalo slične osude kao isticanje srpskih simbola.
S obzirom na sve ove okolnosti, čini se da trobojka neće naći svoje mesto u zvaničnim institucijama Crne Gore ni nakon šest godina od „oslobođenja“ od prethodnog režima. Umesto toga, ostaće simbol koji će se koristiti na svadbama, slavama i političkim okupljanjima, dok se zvanična politika i dalje bori da odredi identitet i tradiciju zemlje koja prolazi kroz turbulentne promene.
Uprkos trenutnim nesuglasicama i političkim previranjima, pitanje državnih simbola ostaje ključno za identitet i jedinstvo naroda. Kako Crna Gora nastavlja da se suočava sa izazovima evropskih integracija i unutrašnjim podelama, jasno je da će tema trobojke i dalje biti predmet rasprava i debate među građanima i političarima. Ova situacija može imati dugoročne posledice na društvenu koheziju i identitet Crne Gore, čineći je jednim od ključnih pitanja u budućim političkim dijalozima.
