Danas se u Srbiji ponovo razmatra mogućnost razvoja nuklearne energije, nakon što je od 1989. godine bio uveden moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Ovaj povratak u fokus iniciran je nedavnim razgovorom predsednika Aleksandra Vučića sa Aleksejem Lihačovim, generalnim direktorom ruske korporacije „Rosatom“. Lihačov je ponudio Srbiji saradnju u razvoju nuklearne energetike, uključujući izgradnju elektrana, obuku stručnjaka i angažovanje domaćih firmi u međunarodnim projektima.
Dr. Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, ističe kako je važno da Srbija ozbiljno razmatra različite opcije u oblasti nuklearne energije. On naglašava da je Srbija trenutno na početku razvoja svog nuklearnog programa i da je prerano govoriti o konkretnim projektima. Pre nego što se donesu strateške odluke, potrebno je analizirati ponude vodećih kompanija i njihove tehničke, bezbednosne i finansijske aspekte.
Ulazak Srbije u nuklearni program zahteva nekoliko ključnih koraka. Proces je podeljen u tri faze: prva faza je donošene strateške odluke o ulasku u program, zatim slede pripreme za ugovaranje i izgradnju, a na kraju i sama realizacija projekta. Nedavno je u Ministarstvu rudarstva i energetike održan prvi sastanak Međuresorne ekspertske radne grupe koja će ispitati opravdanost pristupa razvoju nuklearne energije, a očekuje se i formiranje Nacionalnog tela za sprovođenje programa.
Izmenama zakona je ukinut moratorijum na nuklearne elektrane, što predstavlja pravni temelj za razvoj nuklearne tehnologije. Nakon konačne odluke vlasti, neophodno je uspostaviti regulatorni okvir koji će obuhvatiti zakone o zaštiti životne sredine, planiranju korišćenja zemljišta i administrativnim procedurama.
Finansijski aspekt izgradnje nuklearne elektrane trenutno se istražuje. Procene troškova variraju u zavisnosti od lokacije i broja reaktora, a ranije procene sugerišu da bi izgradnja dva bloka od po 1.200 megavata mogla koštati između 12 i 15 milijardi evra. Postoji interes stranih kompanija i banaka za podršku ovom projektu, što može olakšati finansiranje.
Dimović naglašava da je važno uključiti domaću industriju u projekte. Srbija, iako nema iste kapacitete kao nekadašnja SFRJ, može i treba učestvovati u izgradnji nuklearne elektrane. Takođe, saradnja sa stranim kompanijama kao što su „Rosatom“, EDF iz Francuske i partneri iz Koreje i SAD može doneti značajnu beneficiju.
Prema analizi koju je sprovelo ministarstvo energetike, konvencionalne velike nuklearne elektrane mogu biti isplativije za Srbiju zbog nižih troškova proizvodnje po megavatu. Iako su mali modularni reaktori atraktivni zbog manjih početnih investicija, oni nose veći rizik od neuspeha.
Ekonomska opravdanost nuklearne elektrane za Srbiju posmatra se kroz prizmu dugoročne energetske stabilnosti i zamene zastarelih termoelektrana na lignit. Nuklearna energija postaje isplativa ako ima visoku stopu iskorišćenosti i radi neprekidno više od 6.000 sati godišnje.
Zabrinutost građana od nuklearne energije je razumljiva, ali savremeni reaktori imaju višestruke bezbednosne sisteme. Dimović poručuje da se o nuklearnom programu ne odlučuje preko noći i da će konačna odluka biti doneta nakon detaljnih studija i procena.
Građanima poručuje da je ključna tema energetska sigurnost Srbije u narednih 50 do 60 godina. Sa starenjem postojećih termoelektrana, pitanje je čime će se zameniti. Ako Srbija želi stabilne cene struje i smanjenje emisija ugljen-dioksida, nuklearna energija mora biti ozbiljno razmatrana kao opcija za budućnost.
