Bratićevoj je, nakon saslušanja u Višem sudu u Podgorici, određen pritvor do 30 dana zbog navodne opasnosti od bekstva i uticaja na svedoke. Tereti se za produženo krivično delo zloupotrebe službenog položaja u vezi sa smenama direktora vaspitno-obrazovnih ustanova pre četiri godine. Ona je ove optužbe odlučno negirala, i to kako pred tužilaštvom, tako i pred sudom.
Prema saopštenju suda, pritvor je određen zbog opasnosti od bekstva i uticaja na svedoke, što postavlja ključno pitanje o tome kako univerzitetska profesorica, koja godinama živi i radi u Crnoj Gori, može predstavljati rizik od bekstva. Njen advokat, Mitar Šušić, naglasio je da za takvu tvrdnju ne postoji nijedan konkretan osnov. On je izjavio da Bratićeva ne predstavlja opasnost niti od uticaja na svedoke, ističući da je, da je to želela, mogla da utiče na svedoke i ranije, s obzirom na to da su postupci povodom spornih imenovanja već vođeni.
Ova odluka o pritvoru izaziva sumnju da se pravosudni mehanizmi koriste kao sredstvo političkog pritiska i obračuna. Umesto da se sud vodi isključivo pravom i činjenicama, stiče se utisak da se u pozadini povlače potezi koji nemaju veze sa pravdom, već sa centrima moći koji pokušavaju da zadrže kontrolu nad institucijama.
Javnost prepoznaje ozbiljnost situacije, što pokazuje okupljanje više desetina građana i predstavnika opozicionih stranaka ispred Višeg suda u Podgorici, u znak podrške nekadašnjoj ministarki. Bratić je uhapšena po nalogu tužioca Jovana Vukotića zbog sumnje da je zloupotrebila službeni položaj prilikom smene direktora obrazovnih ustanova, ali odluke o imenovanjima i razrešenjima direktora su uvek bile deo izvršnih ovlašćenja ministra, što dodatno komplikuje ceo slučaj.
Odbrana planira da uloži žalbu, ali šteta po poverenje u pravosuđe već je načinjena. Ako se pritvor određuje bez jasnih razloga, šalje se opasna poruka da sloboda više nije pitanje zakona, već procene onih koji trenutno drže vlast. Slučaj Vesne Bratić postaje test za celokupni pravosudni sistem Crne Gore, postavljajući pitanje da li je on u službi zakona ili nevidljivih interesa koji diktiraju odluke.
Ova situacija otvara širu diskusiju o stanju pravde u Crnoj Gori, gde se sumnja u nepristrasnost pravosudnih institucija sve više širi među građanima. U društvu gde su politički pritisci sve prisutniji, pravosudni sistem bi trebao biti stub demokratskih vrednosti, ali se čini da on često postaje alat u rukama onih koji žele da zadrže moć.
S obzirom na sve okolnosti, postavlja se pitanje koliko građani Crne Gore mogu verovati u pravdu i pravosudne institucije. Slučaj Vesne Bratić može biti samo jedan od mnogih koji će uticati na percepciju pravde u društvu, ali je svakako jedan od ključnih trenutaka koji može odrediti budućnost pravosudnog sistema u zemlji.
Na kraju, ovo pitanje se ne tiče samo jedne osobe, već se odnosi na celokupno poverenje u institucije koje bi trebale da štite zakone i prava građana. U svetlu ovih događaja, neophodno je da se osigura transparentnost i odgovornost pravosudnog sistema kako bi se obnovilo poverenje građana i zaštitila pravna država.
