U bolnici u Slankamenu, juče se, posle duže bolesti, upokojio diplomirani teolog Slaviša Marković (52), rodom iz Bele Crkve i Krupnja. Tokom svoje karijere, bio je višegodišnji paroh i starešina hramova u Nakučanima u Mačvi, kao i u Oridu, kod Šapca, Loznici i Banji Koviljači.
Pre nego što je postao sveštenik, Marković je bio omiljen i cenjen veroučitelj u Loznici. Njegova prisutnost među vernicima, kako starijim, tako i mlađim generacijama, bila je uvek dobrodošla. Njegov blagi osmeh i toplina u susretima ostavili su neizbrisiv trag, ispunjavajući zajednicu ljubavlju i poštovanjem.
Slaviša Marković posedovao je bogato teološko, ali i teatrološko znanje. Tokom svog svešteničkog delovanja, ostavio je značajan trag u obnovi svetinje u Nakučanima. Tu crkvu je preuzeo u veoma lošem stanju, ali je uspeo da je pretvori u biser Crkve i zajednice. Pored toga, bio je starešina crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Loznici, na Lagatoru, nekadašnjem imanju oca srpske pismenosti i kulture.
Nakon povratka u Vukov kraj, Jadar, Marković je bio izvor radosti mnogim vernicima, posebno onima koji su teško podneli njegov odlazak iz Loznice. Njegovi prijatelji iz Loznice ističu da je, uz veliko znanje i umeće, posedovao energiju i požrtvovanost koja se retko sreće. Njegova sposobnost da duhovno osnaži ljude, čak i u najtežim trenucima, bila je posebno cenjena.
„Bio je iskreni čovekoljubac. Radovao se tuđim uspesima kao i svojim. Voleo je svoju braću sveštenika i poštovao je posebno one koji su mu pokazivali ljubav. Često je isticao kao svetli primer protu Momčila Vasiljevića, sa kojim je služio i prijateljevao kao đakon. Njihovo prijateljstvo bilo je spoj dva divna čoveka, Momčila iz sela Runjana i Slaviše iz Bele Crkve“, kažu njegovi prijatelji.
Marković je bio posvećen sabornosti u Crkvi i narodu, uvek raspoložen za susrete sa ljudima, bez obzira na svoje lične muke i borbe koje je nosio. Njegovi bivši đaci opisuju ga kao „srce od čoveka i profesora“, koji je na najlepši način uspevao da približi svakom od njih veru Hristovu i ljubav prema njoj. Ta ljubav ga je, kao mladog, odvela u Crkvu, a njegovi učenici su ga pamtit će po toplini i razumevanju koje je pružao.
Iza sebe je Slaviša Marković ostavio četvoro dece i majku Vinku, čiji je bio sin jedinac. Vinka se ponosila svojim sinom, kao i cela Bela Crkva, Rađevina i drugi krajevi gde je Marković službovao. Njegov doprinos zajednici i Crkvi biće zapamćen i poštovan od strane svih koji su imali priliku da ga upoznaju.
Sa velikim tugovanjem, vernici, prijatelji i članovi porodice se opraštaju od Slaviše Markovića, čija je posvećenost, ljubav i duhovna snaga ostavila neizbrisiv trag. Njegova smrt je gubitak ne samo za lokalnu zajednicu, već i za sve one koji su imali privilegiju da ga poznaju i da svedoče njegovom delu.
U ovim teškim trenucima, svi oni koji su ga voleli i poštovali se okupljaju kako bi zajedno izrazili tugu, ali i zahvalnost za sve što je učinio tokom svog života. Slaviša Marković će zauvek ostati u sećanju onih koji su ga voleli i cenili.
