Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina na Kosovu i Metohiji bili su turbulentni periodi puni nemira i neizvesnosti. U tom vremenu, mnoge porodice su bile primorane da napuste svoje domove, često bez mogućnosti povratka. Jedan od njih je i Miljan Damjanović, sada potpredsednik Srpske radikalne stranke, koji je u novoj epizodi emisije „Na ivici“ podelio svoje sećanje na te teške dane.
„Mnogo je ljudi tada napustilo Kosovo i Metohiju – neki su to učinili da se brane, dok su drugi morali da napuste svoje ognjište. Rođen sam u Prizrenu i nisam mogao ni zamisliti da ćemo otići s tako malo stvari, samo s dva kofera“, rekao je Damjanović. Njegova sećanja nas vraćaju u vreme kada su deca, nesvesna onoga što se dešava, napuštala svoja dvorišta bez znanja da možda nikada više neće videti svoje domove.
Damjanović je rođen 15. decembra 1983. u Peći, a upisan je u Prizrenu. U to vreme, srpski lekari i babice su bili retkost, zbog čega su se žene često porađale u Skoplju ili Prištini. On se seća kako je njegova majka, iz hitnosti, odlučila da ga rodi u Peći. Njegova porodica nosi teške uspomene, posebno priče o njegovoj baki Đurđini, koja je preživela albanski logor tokom rata.
„Otac je bio najmlađi od sedmoro dece, a majka od četvoro. Deda sa očeve strane postao je direktor bolnice u Prizrenu, ali je kasnije suočen s oduzimanjem imovine“, rekao je Damjanović. Njegova porodica je trpela posljedice političkih previranja, a on je s tugom govorio o napuštanju Prizrena 1999. godine. „Otišli smo sa četiri adidas torbe, bez imovine i sigurnosti“, prisetio se.
Nakon odlaska, Damjanovići su se preselili u Beograd, gde su se suočili s izazovima izbegličkog života. „Roditelji nisu mogli da nađu posao, pa su počeli da prodaju robu na pijaci kako bi nas prehranili“, ispričao je. Odrastajući u teškim uslovima, on i njegova braća su radili fizičke poslove kako bi pomogli porodici.
„U centralnoj Srbiji nismo dočekani s otvorenim rukama“, otkrio je. U Lazarevcu su ga dočekali s nepoverenjem i uvredama, dok je u Novom Pazaru i Sjenici doživeo gostoprimstvo koje mu je vratilo veru u ljudskost. „Bošnjaci su me dočekali kao brata, što mi je pokazalo da ljudskost ne sme da se izgubi“, rekao je.
Život posle rata bio je pun izazova, a Damjanovićeva porodica je trpela i posledice bombardovanja. Njegova majka, medicinski radnik, uzimala je uzorke zemljišta i vode bez zaštite, što je na kraju dovelo do ozbiljnih zdravstvenih problema. „Operisana je zbog mutiranog oblika raka, a umreće 2012. godine“, ispričao je. Njegov otac je takođe oboleo i preminuo 2020. godine.
Damjanović se osvrnuo na političku pozadinu rata i bombardovanja, ističući da su mnogi Albanci napustili Kosovo tokom bombardovanja kako bi se prikazali kao žrtve srpske agresije. „Međutim, među Albancima, Turcima i Bošnjacima bilo je i onih koji su pomagali Srbima i stajali u odbrani njihovih domova“, naglasio je.
Na kraju, Damjanović je istakao da se dobra dela ne zaboravljaju. Njegova svedočenja predstavljaju ne samo ličnu priču, već i kolektivnu memoriju naroda koji se suočava s teškim istorijskim izazovima. Iz njegove perspektive, važno je ne zaboraviti ljude koji su se u teškim vremenima ponašali humano i pružili pomoć, bez obzira na etničku pripadnost.
