Beograd – Komunikolog Zorica Tomić izjavila je danas da se u njenoj dopunjenoj knjizi „Poljubac“ primećuje značajna promena u kulturnoj klimi kada je reč o bliskosti među ljudima. Prema njenim rečima, poljubaca je sve manje, a ljudski susreti postaju ređi, jer su ljudi sve manje spremni na otvorenu komunikaciju i međusobno prepoznavanje.
Tomić je za Tanjug istakla da je verovanje da ne postoji osoba koja se ne seća svog prvog romantičnog poljupca bila osnova za istraživanje prve verzije knjige, koja se bavi istorijom i simbolikom ljubljenja, a koja je objavljena pre dvadeset godina. Sada je, kako je rekla, knjiga dopunjena na nagovor urednice Ivane Misirlić.
„Prvi poljubac je čin od komunikološkog i psihološkog značaja, jer nas uvodi u svet odraslih. Poljubac je složen fenomen, druga dimenzija našeg postojanja i prekretnica u životu. Samo čovek pridaje značenje i simboliku tom činu“, izjavila je Tomić.
Prema njenim rečima, poljubac podrazumeva simultani proces davanja i primanja, a za njegovu realizaciju uvek je „potreban drugi“. Iako osnovno značenje poljupca kao „vrhunca bliskosti i privrženosti“ nije promenjeno, društvena dijagnoza se značajno promenila.
„Danas se čini dramatičnije nego pre dvadeset godina. Sve je manje poljubaca, ljudi se ređe susreću, a spremnost na otvorenu komunikaciju i prepoznavanje je sve slabija“, ocenila je Tomić. Kao ključni uzrok ovih promena navela je pandemiju kovida, koja je ostavila duboke posledice na komunikaciju među ljudima.
„Opasna je teza da su drugi ljudi naši neprijatelji i da nas fizički ugrožavaju“, naglasila je Tomić. U vezi sa savremenim odnosima, napomenula je da mladi, naročito žene, često ističu da im je teško da pronađu partnere.
„Živimo u kulturi koja promoviše fantazam uspeha, gde niko ne želi da bude gubitnik. Digitalni svet na sofisticiran način podržava ideju da su kraći i površniji kontakti bolji od onih koji zahtevaju iskazivanje sopstvene ranjivosti“, rekla je ona.
Tomić smatra da se ljudi danas plaše bliskosti i da im se nudi iluzija da je za sreću dovoljno permanentno odsustvo drugog, iako svaki čovek ima potrebu za ljubljenjem. „Poljubac nam pomaže da prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo – neponovljivima i nesavršenima. Kada integrišemo svoju nesavršenost, stičemo integritet“, dodala je autorka.
Tomić je ukazala na to da je savremeno društvo suočeno s „epidemijom usamljenosti, anksioznosti i straha od toga da li ćemo uspeti da se povežemo s drugima na zajedničkom putu“. „Žene su anksiozne zbog straha da neće pronaći partnera, dok se muškarci plaše da neće ostati muškarci“, dodala je ona.
Problem se, prema njenom mišljenju, može naći u uticaju medija i društvenih mreža, kao i u kulturi koja nameće standarde izgleda i očekivanja. „Nema ‘muvanja’, naročito među mladima, jer oni sve rade online. Takođe, postoji aspekt očekivanja – žene očekuju od muškaraca da budu nabildovani, zgodni i uspešni. To je zastrašujuća slika žene i teret za svakog normalnog muškarca“, poručila je Tomić.
Ona smatra da žene često veruju da treba same da preuzmu inicijativu, ali i da očekuju da muškarci prilaze njima. „Od žena se očekuje da nađu stabilnog partnera i da se udaju do tridesete. Ako se to ne desi, mediji i kultura ih ‘guraju’ u paniku da pronađu partnera“, naglasila je Tomić.
Prema njenim rečima, poljubac pruža uzlet i otvara mogućnost da se druga osoba doživi kao potencijalno bliska, s kojom se može graditi odnos. „Izražen je koncept deseksualizacije, gde nema tajne ni akcije. Imamo otvoren porno svet, ali ono što nemamo i za čim žudimo je bliskost“, rekla je Tomić.
Na kraju, savetuje da je važno dati priliku svojoj nesavršenosti, jer „samo čovek koji udobno gazi u svojim cipelama može biti primamljiv drugima“. „Svaki prostor je prilika za razmenu, pijaca, autobus, ulica. Umesto da gledamo u telefone ili izloge, treba da damo drugima priliku da nas pogledaju u oči“, zaključila je Tomić.
