Mnogi koji dolaze u Beograd suočavaju se sa istim problemom – pronalaskom stana koji mogu priuštiti. Iako je pronalazak pristojnog stana često izazovan, problemi ne prestaju tu. Sve više podstanara se suočava s otporom stanodavaca kada pokušavaju da se prijave na adresu stanovanja, što je ključno za ostvarivanje osnovnih životnih prava.
Jedna Beograđanka, koja je nedavno prolazila kroz ovu situaciju, postavila je pitanje koje muči mnoge: zašto je prijava na adresu toliko problematična? Tokom svoje višenedeljne potrage za stanom, gotovo svaki vlasnik s kojim je razgovarala odbio je da je prijavi, pravdajući se da bi to značilo dodatne poreze i troškove. Ova situacija ukazuje na ozbiljan jaz između zakonskih obaveza i stvarne prakse. Mnogi podstanari nisu svesni da neprijavljivanjem na adresu gube niz prava, uključujući pristup zdravstvenom osiguranju, mogućnost upisa dece u školu, kao i pravo na besplatnu pravnu pomoć ili prijavu u službi za zapošljavanje. Drugim rečima, bez prijave na adresu, podstanar zvanično „ne postoji“ u mestu u kojem stvarno živi.
Iako se često veruje da prijava podstanara automatski znači dodatne troškove za stanodavca, pravnici tvrde da to nije tačno. Vlasnici stanova nemaju finansijsku obavezu ako samo dozvole prijavu prebivališta stanara. Sam čin prijave ne košta ništa, a problem nastaje jer vlasnici strahuju da bi neko mogao zloupotrebiti tu prijavu, na primer, tako što bi na toj adresi registrovao firmu. U slučaju izvršenja, postupak bi se mogao sprovoditi u stanu koji je vlasnik izdao, što ga stavlja u nezgodan položaj.
Prema Zakonu o porezu na dohodak građana, prijava prebivališta stanara sama po sebi ne povlači novu poresku obavezu, već samo ukazuje na činjenicu da je stan izdat. Pravi osnov za porez nastaje izdavanjem nepokretnosti, a obveznik je stanodavac koji prihod od zakupa mora prijaviti Poreskoj upravi u roku od 30 dana od potpisivanja ugovora o zakupu. Porez se obračunava po stopi od 20 procenata na osnovicu koja se dobija umanjenjem prihoda za normirane troškove od 25 procenata. Ipak, mnogi stanodavci taj prihod ne prijavljuju, iako im prete kazne koje mogu doseći i do 300.000 dinara.
Zakon o prebivalištu i boravištu predviđa i novčane kazne za nepravilnosti, koje mogu iznositi od 10.000 do 300.000 dinara, ali se takvi slučajevi retko procesuiraju. Postoji mehanizam zaštite za vlasnike, a to je pasivizacija adrese. Ako se utvrdi da osoba više ne živi na prijavljenoj adresi ili je prijavu izvršila uz neistinite podatke, nadležni organ može pasivizovati tu adresu, čime se poništava prebivalište stanara.
Ova situacija ukazuje na složenost odnosa između stanodavaca i podstanara. Dok jedni brinu da bi prijava mogla da ih izloži riziku, drugi se suočavaju s time da bez nje ne mogu ostvariti osnovna građanska prava. Rešenje, čini se, leži u boljoj informisanosti i doslednijoj primeni zakona koji bi zaštitio obe strane. Prijava na adresu ne bi trebala da bude prepreka, već osnovno pravo podstanara, dok bi istovremeno pružila veću sigurnost i stanodavcima.
S obzirom na sve navedeno, važno je da se svi uključeni u proces, kako stanodavci tako i podstanari, edukuju o svojim pravima i obavezama. To bi moglo doprineti smanjenju nesporazuma i poboljšanju uslova stanovanja u Beogradu. Na kraju, samo kroz otvoren dijalog i razumevanje može se prevazići strah i postići pravična i održiva rešenja koja će zadovoljiti obe strane.
