Koliko puta ste u prodavnici uzeli bananu ili limun, primetili malu nalepnicu sa nekoliko cifara i bez razmišljanja nastavili kupovinu? Te sitne deklaracije na kori voća većina potrošača doživljava kao nebitan detalj, iako upravo one kriju ključne informacije o poreklu, načinu uzgoja i kvalitetu proizvoda koji svakodnevno unosimo u organizam. Da li je voće organsko, konvencionalno ili genetski modifikovano, ko ga je proizveo i pod kojim uslovima, sve to može da stane u nekoliko brojeva koje najčešće ni ne pogledamo. A kada deklaracije nema, postavlja se pitanje: da li, zaista, znamo šta kupujemo?
Deklaracije se posebno odnose na voće koje se uvozi iz inostranstva. Na njima bi trebalo da stoji naziv proizvođača, ali i numerički kod koji otkriva način uzgoja. Nalepnica sa četiri cifre (počinje brojem 3 ili 4) označava voće uzgajano uz upotrebu veštačkih đubriva i pesticida u skladu sa konvencionalnom poljoprivrednom proizvodnjom. Na primer, limun može imati oznaku 4033, a banane 4011. Nalepnica sa pet cifara koja počinje brojem 9 označava organsko voće, uzgajano bez pesticida i veštačkih đubriva. Organske banane, na primer, nose oznaku 94011. Nalepnica sa pet cifara koja počinje brojem 8 ukazuje na genetski modifikovano voće, poput banana sa oznakom 84011.
Iako se deklaracije često doživljavaju kao puka formalnost, stručnjaci ističu da su one ključni dokument koji garantuje poreklo, kvalitet i bezbednost proizvoda. Prof. dr Zoran Keserović naglašava da je deklaracija u voćarstvu daleko više od obične nalepnice. On objašnjava da deklaracija znači da se zna godina proizvodnje, koja je voćna vrsta, podloga, sorta i da li je sadni materijal sertifikovan. To je, praktično, pasoš sadnice. U savremenom voćarstvu ne postoje „čiste“ sorte u klasičnom smislu, već isključivo klonovi, odnosno klonska selekcija. Klonovi daju bolji i ujednačeniji kvalitet u odnosu na standardnu sortu, ali upravo zbog toga mora jasno da piše o kakvom je sadnom materijalu reč.
Posebno je važno pitanje zaštićenih sorti. Keserović objašnjava da one nisu zabranjene, ali podležu određenim pravilima. Postoje sorte koje su zaštićene i za njih se plaća rojaliti. Na primer, sorta lešnika frančeskana je zaštićena i mora se platiti autoru. Isto važi i za uvoz određenih sorti, poput šljive „Top Taste“, gde se, osim standardnih dažbina, plaćaju i prava autora.
Sa pravne strane, deklarisanje proizvoda strogo je regulisano. Pravnik Udruženja potrošača „Efektiva“ Jovan Ristić ističe da su pravila jasno definisana Zakonom o trgovini. Svaka deklaracija mora da sadrži propisane elemente. Roba u trgovini na malo mora da ima deklaraciju koja sadrži podatke o nazivu i vrsti robe, tipu i modelu u skladu sa prirodom robe, količini izraženoj u jedinici mere ili komadu u skladu sa svojstvima robe, poslovnom imenu proizvođača, a za robu iz uvoza poslovnom imenu uvoznika i zemlji proizvodnje. Kada je deklaracija neuredna ili nepropisna, bilo da neki podatak nedostaje ili je izražen na nezakonit način, to predstavlja prekršaj.
Obaveza trgovca je da potrošača pre kupovine informiše o svim relevantnim činjenicama u vezi sa robom. Svaka deklaracija je deo obaveze predugovornog informisanja potrošača. Kazne nisu zanemarljive. U slučaju neuredne ili nepropisne deklaracije, tržišna inspekcija može izreći novčane kazne: za pravna lica do 100.000 dinara, za fizička lica do 10.000, za preduzetnike do 40.000 dinara. U težim slučajevima, kada deklaracija uopšte ne postoji ili je posebno problematična, moguće je i zabraniti obavljanje delatnosti do šest meseci. Ristić podseća da su inspekcijske kontrole već pokazale koliko je ovaj problem rasprostranjen.
Jedan od osnovnih principa bezbednosti hrane je sledljivost. Svi papiri moraju da postoje, odakle je hrana stigla, ko ju je proizveo i pod kojim uslovima. Potrošači su osuđeni da veruju trgovcu, jer ne poznaju proces proizvodnje hrane i nemaju njegovu informisanost. Upravo zato mu je zakonom nametnuta obaveza da govori istinu.
