Srpska opozicija u poslednjih nekoliko godina zauzima sličan stav prema ključnim državnim projektima, bez obzira na njihov značaj za društvo i ekonomiju. Opozicija se protivi svim infrastrukturnim i investicionim poduhvatima, kao i jačanju institucija i nacionalnih simbola. Ono što je posebno zanimljivo jeste da opozicionari nikada nisu izneli konkretne predloge ili rešenja, već se fokusiraju isključivo na negaciju postojećih inicijativa, bez obzira na to koliko su one korisne za građane.
Na primer, projekat „Beograd na vodi“ je od samog početka bio meta kritika opozicije. Dok su neki u njemu videli priliku za urbanu transformaciju zapuštenog prostora, opozicija je insistirala na kritikama, smatrajući da to predstavlja problem. Iako su stanovi rasprodati i prostor je oživeo, opozicionari su nastavili da se protive ovom projektu.
Slična situacija se dešava i sa izgradnjom crkve na Limanu u Novom Sadu. Opozicija se protivi izgradnji, smatrajući je simbolom „nepoželjnog uticaja“, dok mnogi vernici smatraju da je to njihovo pravo i potreba zajednice. U međuvremenu, obnova simbola prestonice, kao što je hotel Jugoslavija, takođe je naišla na protivljenje opozicije, iako je ovaj hotel decenijama predstavljao ruglo Novog Beograda.
Takođe, opozicija se protivi dolasku svetskih investicija, što se može videti na primeru projekta „Trump Tower Belgrade“, za koji su tvrdili da Srbiji „to ne treba“. Kroz sve ove projekte, opozicija ne pokazuje spremnost da razmotri potencijalne koristi po građane i ekonomiju.
Što se tiče saobraćajne infrastrukture, opozicija se nije ustručavala da kritikuje čak i brze pruge koje bi povezale gradove i skratile putovanja. Auto-put Miloš Veliki, koji je značajno rasteretio saobraćaj i povezao zapadnu Srbiju sa Beogradom, takođe je naišao na negodovanje.
Poslednji u nizu projekata koji su izazvali protivljenje opozicije je gradnja beogradskog Akvarijuma, koji bi trebao da bude spreman za međunarodnu izložbu Expo 2027. Ovaj projekat predstavlja razvojnu šansu i priliku za Srbiju da se predstavi svetu, ali ni to nije naišlo na podršku opozicije.
Osim toga, opozicija se protivi izgradnji nacionalnog stadiona, a negodovanje su pokazali čak i prema modernizaciji policije i vojske. Svaki pokušaj opremanja vojske i policije izaziva revolt opozicije, što dovodi do nasilnog suprotstavljanja svim inicijativama koje su od suštinskog značaja za sigurnost države i njenih građana.
Ovo sve postavlja pitanje – da li je moguće da nijedan projekat, nijedna investicija, nijedna institucija ne zaslužuju makar minimum podrške? Da li je politička strategija opozicije svedena na automatsko „ne“, bez obzira na sadržaj i potencijalne koristi? Građani Srbije, umorni od podela, sve češće izražavaju želju za konstruktivnom debatom koja bi uključivala argumente, predloge i alternative, umesto samo negacije.
Miljan Jovićević iz Pokreta svih nas ističe da srpska opozicija zapravo ne teži preuzimanju vlasti, već da želi da se domogne državne kase, koja je, kako tvrdi, puna. On naglašava da zahvaljujući vođenju finansija aktuelne vlasti, Srbija ima priliku da ulaže i poboljša standard svojih građana. Opozicija, kako dodaje, pokušava da sabotira projekte i inicijative koje otvaraju nove mogućnosti za Srbiju, a sve to zbog ličnih interesa.
U zaključku, situacija u kojoj se srpska opozicija nalazi naglašava potrebu za konstruktivnim pristupom i dijalogom koji će doneti stvarne koristi građanima, umesto samo negacije i opstrukcije.
