Dok muslimani od svakog 11. jula, uz pomoć belosvetskih lobista, stvaraju lažnu sliku koju upotpunjavaju neprestanim sahranjivanjem novih tek otkrivenih žrtava, Srbija se bori samo – istinom. Tri decenije su prošle, a Srbima se želi nametnuti zlo od kog se branimo argumentovanim činjenicama i zacrtanim putem u bolju budućnost.
Istoričar prof. dr Boris Stojkovski sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i publicista Ratko Dmitrović, govoreći za 24sedam, iznose slične stavove o narativu koji dominira međunarodnom javnošću, dovodeći u pitanje kvalifikaciju genocida u kontekstu događaja iz jula 1995. godine.
Prof. dr Stojkovski smatra da se pravna kvalifikacija genocida ne može primeniti na događaje iz Srebrenice jer, kako navodi, za to mora postojati genocidna namera koja obuhvata ceo narod, što nije bio slučaj. On naglašava da je potrebno uzeti u obzir širi istorijski kontekst, tj. sve događaje koji su prethodili Srebrenici, gde su srpske žrtve, prema njegovim rečima, takođe bile na meti.
„Genocid je pravna kvalifikacija i za to je potrebna namera koja uključuje sve pripadnike jednog naroda na određenom prostoru. U Srebrenici to nije bio slučaj. Događaji se vade iz konteksta građanskog rata u Bosni, a treba se prisetiti i stradanja preko 4.000 srpskih žena, dece i starijih koji su bili žrtve trupa Nasera Orića“, ističe Stojkovski.
On takođe ukazuje na spornost presuda Haškog tribunala koje su dovele do ove kvalifikacije. Prema njegovim rečima, presude su politički motivisane i zasnovane na spornim izvorima, a tribunal je, kako navodi, imao jasan cilj.
Dmitrović deli slično mišljenje, smatrajući da se ne može govoriti o genocidu bez obzira na tvrdnje o Srebrenici. On naglašava da, ako najuticajniji Jevreji smatraju da u Srebrenici nije bilo genocida, to treba uzeti u obzir.
„Genocid se ne čini tako što se spasavaju deca i žene. Oni koji su činili ‘genocid’ su, prema navodima, vodili decu i žene na sigurno mesto, pružajući im pomoć. Kako to može biti genocid?“, pita se Dmitrović.
On takođe ukazuje na zločine nad Srbima koji su se dogodili pre Srebrenice, sugerišući da bi se, ako se govori o osveti, trebalo razmotriti i prethodni genocid nad Srbima. „Ako je genocid osveta nad muslimanskim vojnicima, treba se zapitati kakva je bila ta osveta, koju ne podržavam, ali u ratu se to dešava“, dodaje Dmitrović.
Obojica sagovornika ukazuju na selektivnost međunarodne zajednice u pristupu sličnim tragedijama iz devedesetih, pitajući se zašto se ne pokazuje isti entuzijazam prema drugim događajima poput „Oluje“ ili „Bljeska“. Oni smatraju da je važno ko iznosi tvrdnje i da se često koriste dvostruki aršini kada je reč o srpskom narodu i njegovim stradanjima.
„To što se govori o Srbima je deo šire strategije koja ima za cilj prebacivanje kolektivne krivice na srpski narod. Ovaj narativ je stvoren kako bi se iskrivila istorija i delegitimizovao srpski narod“, zaključuje Stojkovski.
U svetlu ovih izjava, može se primetiti kako se kroz istorijske analize i političke komentare oblikuje slika o Srebrenici i događajima iz tog perioda, ukazujući na potrebu za dijalogom i razumevanjem svih strana u ovom složenom i bolnom pitanju.
