Šljiva je u Srbiji od davnina imala poseban značaj, prevazilazeći granice običnog voća. Ona je simbol tradicije, kulture i identiteta naroda. O šljivi su pisane pesme, pod njenim granama su se polagale zakletve, a rakija od šljive je korišćena za lečenje, proslavu i tugovanje. Ova tradicija se nastavlja i danas, a Srbija se ponosi velikim površinama pod šljivama, koje prema podacima obuhvataju više od 70.000 hektara, čime je naša zemlja lider u Evropi kada je reč o gajenju ovog voća.
Jedan od onih koji nastavlja porodičnu tradiciju gajenja šljiva je Stanimir Minić iz Gornje Trepče kod Čačka. Njegova porodica se bavi proizvodnjom rakije još od 1750. godine, a on sa ponosom ističe da su kapi iz njegovog lampeka doprinele da srpska šljivovica dobije status nematerijalnog kulturnog nasleđa pod zaštitom UNESCO-a. “Trudim se da ovu tradiciju održim i verujem da će je nastaviti moja unuka,” kaže Minić, naglašavajući da je rakija od šljive ono što ga ispunjava i što je za njega pravilan izraz ovog voća.
U zapadnoj Srbiji, šljive se često prerađuju sušenjem, a suve šljive iz Mrčajevaca postale su prepoznatljive na tržištu, kako domaćem, tako i stranom. Radomir Ljujić, proizvođač iz ovog kraja, ističe da su proširili svoje zasade sa tri na 7,5 hektara i počeli sa sušenjem šljiva koje sada imaju energanski pogon sposoban da osuši tonu šljiva dnevno.
U pogledu sorti, nekada su dominirale mađarka i ranka, dok danas najviše ima čačanske rodne i čačanske lepotice. Velika potražnja za šljivama dovela je do otvaranja brojnih destilerija širom Srbije, kojih je sada više od hiljadu. Dr Darko Jevremović, direktor Instituta za voćarstvo, objašnjava da je šljiva voćna vrsta sa skromnim zahtevima kada je reč o agrotehnici, te da se sa samo dva do tri prskanja godišnje može dobiti zdrav i kvalitetan rod.
Šljiva ima poseban značaj u životu svakog Srbina. Bez obzira na to gde se nalazimo ili odakle dolazimo, šljiva je uvek prisutna. Bilo da se radi o flaširanoj rakiji, domaćim džemovima ili suvim šljivama, ona je sastavni deo srpskog stila života. Tradicija gajenja šljive i proizvodnje rakije nastavlja se sa svakom novom generacijom, a verovanje da će šljiva ostati deo srpske kulture i identiteta nikada neće nestati.
Pored svoje uloge u kulturi, šljiva takođe ima ekonomsku važnost. Mnogi proizvođači oslanjaju se na šljive kao izvor prihoda, a lokalne zajednice se oslanjaju na ovu industriju kako bi obezbedili egzistenciju. Ulaganje u modernizaciju proizvodnje i marketing proizvoda od šljive postaje sve važnije kako bi se zadovoljila rastuća potražnja na tržištu.
Dugoročno gledano, šljiva predstavlja ne samo važan deo srpske poljoprivrede, već i simbol otpornosti i tradicije. Dok se nastavljaju napori za očuvanje i unapređenje proizvodnje šljiva, jasno je da će šljiva zauvek ostati deo srpskog identiteta, kulture i tradicije. Bez obzira na promene u društvu i ekonomiji, jedno je sigurno: dok bude Srbije, biće i šljive.
