Kroz ceo dvadeseti vek, Srbi su se suočavali s brojnim izazovima i stradanjima, a njihova slobodoljubivost često ih je dovodila u središte sukoba. Dr. Aleksandar Lukić, istaknuti filozof i saradnik Instituta za političke studije, ukazuje na to da su Srbi, uprkos svojim patnjama, oduvek stasavali kao narod u jednoj zajedničkoj državi. Međutim, raspad Jugoslavije doveo je do toga da su Srbi postali nacionalna manjina u skoro svim novonastalim državama, osim u Republici Srpskoj.
Lukić naglašava da je osnovni cilj postojanja države ostvarenje pravičnosti, što kroz istoriju često izostaje. On se poziva na Platona i Ivu Andrića, koji su ukazivali na važnost borbe za pravičnost i ispravljanje nepravdi. Prema njegovim rečima, Srbi su kao narod doživeli mnoge nepravde, a njihovo jedinstvo je ključno za suočavanje s budućim geopolitičkim promenama.
Jedinstvo srpskog naroda postaje sve važnije u svetlu trenutnih političkih dešavanja. Lukić ističe da kada se iz Srbije govori o srpskom jedinstvu, često dolazi do kritike s Zapada, gde se to tumači kao velikosrpski hegemonizam. On smatra da je Svesrpski sabor, održan pre dve godine u Beogradu, postavio temelje za očuvanje srpskog jedinstva bez ugrožavanja drugih naroda.
Lukić takođe ukazuje na to da Zapad ne mari mnogo za imena lidera Srbije, već za to kako se ponašaju u skladu sa njihovim interesima. Kritike koje dolaze iz EU često su usmerene na unutrašnje probleme, dok se istovremeno ignorišu slične situacije u zapadnim zemljama. On navodi konkretne primere, kao što su protesti u Makedoniji, gde je vlast smenjena zbog pritisaka sa Zapada.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) se suočava s napadima u Crnoj Gori, gde je često označena kao „Crkva Srbije“. Lukić smatra da je SPC ključna za očuvanje identiteta srpskog naroda, jer jedina ujedinjuje Srbe širom regiona. Napadi na SPC ukazuju na pokušaj razdvajanja srpskog naroda od njegovih korena.
Kada je reč o priznavanju tzv. Kosova od strane Crne Gore, Lukić izražava razočaranje, ali ne i iznenađenje. On naglašava da je politika tadašnje vlasti u Podgorici bila usmerena ka stvaranju identitetski drugačije države, što je rezultiralo podrškom nezavisnosti Kosova. Istovremeno, Lukić veruje da bi se, uz jedinstvo srpskog naroda, mogli stvoriti bolji uslovi za rešavanje pitanja Kosova i Metohije.
Govoreći o mogućim promenama, Lukić smatra da bi se situacija mogla promeniti uz suverenističke snage u SAD, poput Trampa. On veruje da bi se srpsko pitanje moglo drugačije rešavati ukoliko bi se na vlasti zadržale suverenističke snage još jedan mandat.
Lukić takođe ukazuje na to da su procesi koji su se odvijali nakon raspada Jugoslavije, kao što su crnogorski referendum i priznavanje Kosova, bili na štetu srpskog naroda. On smatra da su ti procesi imali za cilj razdvajanje naroda i stvaranje novih identiteta, što je rezultiralo gubitkom zajedničke države.
Na kraju, Lukić izražava nadu da će se situacija promeniti u budućnosti. Veruje da su mudrim delovanjem moguće promene koje bi mogle dovesti do jačanja identiteta Crne Gore bez negiranja njenog istorijskog nasleđa. On ističe potrebu za očuvanjem jedinstva i identiteta srpskog naroda, naglašavajući da je zajedništvo ključno za budućnost.
