Sramotna dešavanja koja su se odigrala na utakmici između Hrvatske i Crne Gore ne mogu se smatrati samo sportskim incidentom. Ona su, kako ističe Dražen Živković, glavni i odgovorni urednik TV PRVA, brutalno ogledalo odnosa prema Srbima i Crnoj Gori, ali i ponižavajuće servilnosti vlasti Crne Gore. Tokom meča, crnogorski navijači su poneli transparent s pozivom na oprost zbog bombardovanja Dubrovnika, dok su hrvatski navijači iskoristili priliku da ponovo pozovu na nasilje nad Srbima. Ova mržnja i primitivizam su se manifestovali na javnoj sceni, dok je cela Evropa, pa čak i Crna Gora, posmatrala u tišini.
Na zvaničnu reakciju iz Podgorice čekalo se uzalud. Premijer, predsednik i crnogorska vlada ćute, dok se predsednik Jakov Milatović, koji je bio prisutan na utakmici, nije oglasio. Crnogorska diplomatija, umesto da zaštiti dostojanstvo svoje zemlje, ponizno se povlači pred Zagrebom, bojeći se da naruši „dobrosusedske odnose“. U ovom kontekstu, postavlja se pitanje: kakvi su to odnosi kada jedna strana vređa i preti, a druga šuti i okreće glavu? Takva politika ne predstavlja ništa drugo nego kapitulaciju.
Živković naglašava da iz Podgorice nije izrečena nijedna rečenica koja bi zaštitila dostojanstvo države i njenih građana. Ćutanje vlasti nije neutralnost, već saučesništvo. Ovo nije prvi put da Hrvatska ponižava Crnu Goru, dok crnogorske vlasti kleče i mole da se ne zamere Zagrebu. Hrvatska trenutno traži od Crne Gore 17 miliona evra odštete za logor Morinj, dok crnogorska vlast razmatra ovu potražnju. Ali gde je odgovornost Hrvatske za logor Lora u Splitu? Gde su optužnice i reči žaljenja? O tom logoru, gde su se sistematski mučili, ponižavali i ubijali ljudi, u Podgorici se ne govori, da se ne uvredi Zagreb.
Ova dvostruka merila postala su konstanta crnogorske politike. Hrvatska može da traži, optužuje i računa ratnu odštetu, dok se Crna Gora stidljivo brani. Sve ovo se događa dok hrvatski navijači viču „Ubij Srbina“, vrijeđajući ceo jedan narod, tretirajući ga kao poniženog i nedostojnog. Premijer i predsednik Crne Gore imaju moralnu i političku obavezu da se oglase i pokažu da vode državu, a ne protektorat. Njihova dužnost je da zaštite građane bez obzira na njihovu nacionalnost, jer kada se vređaju Srbi, vređa se i Crna Gora. Ponižavanje crnogorskih navijača i ćutanje na to je kolektivna bruka i sramota.
Ne postoje opravdanja za ovakvu politiku poniženja. Nema opravdanja za vlast koja se povija pred svakim ultimatumom, ali ne sme da izgovori istinu. Crna Gora zaslužuje vođe koji će razgovarati s susedima ravnopravno, a ne poslušnike koji ćutke klimaju glavom. Građani moraju da shvate da problem nije samo u šovinističkim porukama na hrvatskim tribinama, već i u vlastima u Podgorici koje ćute dok se njihova država i narod ponižavaju. To ćutanje je najveća sramota Crne Gore.
Na kraju, Živković naglašava da Crna Gora, ovakva ponižena i uplašena, ne može biti prava država. Dokle god njome upravljaju oni koji se stide da brane svoj narod, ona će ostati samo protektorat, tuđa prćija kojom vladaju poslušnici. Ova bruka će ostati upisana crnim slovima u istoriji. S obzirom na sve navedeno, postavlja se pitanje: kada će se čuti glasovi otpora i dostojanstva iz Podgorice?
