Glumac Svetozar Cvetković nedavno je dobio Sterijinu nagradu i nagradu „Pavle Vuisić“, što je, kako je istakao, zaokružilo njegov 40-godišnji put u pozorištu i filmu. On smatra da mu ta priznanja postavljaju pitanje o smislu daljeg trajanja u ovom poslu, ukoliko je već dobio priznanje za svoj rad. U intervjuu za Tanjug, Cvetković je rekao da bi mogao biti svestan da mlađi umetnici dolaze na scenu i da je vreme da im se pruži prilika.
„Obe nagrade daju poseban pečat onome ko ih dobije i podsećaju na to koliko godine prolaze. Dolazite na mesto gde vam ustaju u autobusu“, rekao je Cvetković, koji je do svoje tridesete godine bio smatran mladim glumcem. Setio se anegdote o spisateljici Vedrani Rudan, koja ga je prvi put srela kada je bio upravnik Ateljea 212 i očekivala je da će se susresti s nekim „debeli zadriglim“, a umesto toga je naišla na njega, mladog i ambicioznog.
Cvetković je naglasio važnost samopouzdanja i svesti o godinama, naglašavajući da bi svaki umetnik trebalo da bude svestan svog mesta u svetu. Iako trenutno igra u devet predstava, on je posebno istakao komad „Art“, koji se već 25 godina izvodi, dok se za uloge u drugim predstavama mora ozbiljno pripremati.
Govoreći o improvizaciji, Cvetković je rekao da je ona dozvoljena, ali uvek uz podršku drugih. „Tekst može da se zaboravi“, dodao je, ali istakao da je važno imati svež um i brzo reagovati na sceni. Njegovo iskustvo u predstavi „Kako sam naučila da vozim“ opisao je kao izuzetno intenzivno, s obzirom na blizinu publike koja može da vidi sve emocije i suštinu glumca.
Tema predstave „Kako sam naučila da vozim“ bavi se odnosom između starijeg muškarca i mlade devojke, a Cvetković je primetio da je društvo pre 25 godina bilo nezrelo da prihvati takvu temu. Ovaj komad, prema njegovim rečima, postaje sve aktuelniji i složeniji, a zahvaljujući otvorenosti rediteljke i koleginice, uspeli su da se približe emotivnoj suštini.
Cvetković je takođe govorio o Hartefaktovoj predstavi „Njih više nema“, koja koristi slušalice kako bi publika doživela svet kroz imaginaciju. Seća se vremena kada su pokušavali da sačuvaju Jugoslaviju, ali je, nažalost, zemlja propala. „To je bio zaludan posao“, rekao je, naglašavajući kako je njegov cilj bio da se izbegnu ratovi.
Danas, Cvetković veruje da je potrebno uspostaviti balans slobode i da se ratna dešavanja ne bi smela direktno odražavati na ljude. Pored toga, istakao je da se i dalje smatra Jugoslovenom i da će do kraja života ostati veran toj identifikaciji.
Govoreći o nagradi „Pavle Vuisić“, Cvetković je istakao da mu je drago što je nagrada nazvana po jednom od najautentičnijih glumaca srpske kinematografije. Setio se svoje prve saradnje s Vuisićem na filmu „Hajduk“, gde je imao priliku da se upozna s njegovim radom i stilom.
Cvetković je zaključio da je Vuisić bio čovek koji nije voleo da se okružuje velikim društvom, već je birao ljude s kojima će raditi. „Bio sam dovoljno mlad da me nije mogao odbiti“, rekao je Cvetković, pokazujući poštovanje prema svom prethodniku i mentorima koji su mu pomogli na njegovom putu.
