Željko Lukić (59), rođen u Dubovcu, u Zapadnoj Slavoniji, preminuo je kasno sinoć na beogradskoj Vojnomedicinskoj akademiji, gde su se lekari borili za njegov život od 6. avgusta. Njegovo plemenito srce nije izdržalo, a vest o njegovoj smrti potresla je brojne ljude, kako njegove najmilije, tako i meštane Runjana, gde je živeo nakon proterivanja iz rodnog kraja.
Željko nije stigao da prisustvuje ovogodišnjem Vukovom saboru, kom se svake godine radovao, a posebno je voleo posete svojoj najmilijoj svetinji – crkvi u Lipnici, kao i manastirima Čokešina i Tronoša u Jadru, te Tavna u Republici Srpskoj. Njegov prijatelj iz Sarajeva, advokat Dušan Tomić, opisao ga je kao osobu sa „velikim, divnim srcem koje je kucalo samo ljubav“.
U zajednici je bio poznat kao čovek koji je uvek bio spreman da pomogne, kao i njegova majka, koja se preminula nedugo nakon što je prešla Savu na putu ka rodnom ognjištu. Željko i njegova porodica bili su proterani ni krivi ni dužni, ali su sa sobom doneli ljubav prema svojoj veri, ikonu Svetoga Jovana i žal za izgubljenim ognjištem. Njihov duh zajedništva i složnosti bio je očigledan, a Željko je bio njihov vođa i simbol.
U Srbiji je više vremena proveo nego u svom rodnom mestu, a ljudi su ga u šali opisivali kao „najvećeg Slavonca u Jadru i najvećeg Jadranina u Slavoniji“. Njegova ljubav prema Slavoniji bila je duboka, iako se nije vratio da živi u njoj. Radovao se susretima sa Slavoncima, a na poslednjim okupljanjima u Busujama bio je proglašen za najboljeg igrača. Njegova izvanredna igra ostavila je snažan utisak na sve u Jadranskom regionu.
Željko je bio veoma vezan za svoje sestre i njihove porodice, ponosio se njima i uvek isticao njihovu brigu prema njemu. Nikada nije osećao usamljenost, jer su njegovi najmiliji i prijatelji činili njegov svet. Njegova životna filozofija bila je jednostavna, ali snažna – radovati se tuđoj sreći kao svojoj.
Sahrana Željka Lukića zakazana je za subotu na mesnom groblju u Runjanima, gde će počivati uz svog brata Milana, koji se preminuo pre više od osam godina. Ova tragedija ostavlja dubok trag u zajednici, a Željko će ostati upamćen kao osoba koja je svojim delima i ljubavlju obogatila živote mnogih.
Njegova smrt je gubitak ne samo za porodicu i prijatelje, već i za sve one koji su ga poznavali i koji su imali privilegiju da dele trenutke s njim. Njegov doprinos zajednici, ljubav prema ljudima i nesebičnost biće zapamćeni i prenošeni s generacije na generaciju. U vremenima kada je potrebno više humanosti i ljubavi, Željko Lukić je bio pravi primer toga kako bi svi trebali da se ponašaju i kako bi trebali da žive.
Željkova priča je priča o izgnanstvu, ljubavi, hrabrosti i zajedništvu. Njegov duh će živeti kroz sećanja i dela onih koje je inspirisao, a njegovo ime će zauvek ostati u srcima onih koji su ga voleli. Na kraju, Željko Lukić nije samo izgubio bitku sa bolešću, već je ostavio neizbrisiv trag u životima mnogih, čineći svet boljim mestom svojim prisustvom.
