U kancelariji skijališta Seiz 2000 (Céüze 2000) u francuskim Alpima vreme je stalo. Mape staza ostale su složene uz kancelarijski materijal, rasporedi zaposlenih pričvršćeni su na zid, a novine od 8. marta 2018. godine leže na stolu pored poluprazne flaše vode. Radnici su napustili skijalište na kraju te sezone, očekujući povratak sledeće zime, ali se nikada nisu vratili. Danas, Seiz, nakon 85 godina rada, postaje jedno od 186 francuskih skijališta koja su trajno zatvorena.
Glavni uzrok ove tihe propasti su klimatske promene. Alpi se zagrevaju dvostruko brže od ostatka sveta, a snežna granica, visina na kojoj padavine prelaze u sneg, neprekidno se penje. Nekada pouzdani zimski pokrivač postao je retkost, a zimske sezone skratile su se na svega nekoliko nedelja, čime je poslovanje postalo finansijski neodrživo. Na primer, skijalište La Sambui, u blizini Mon Blana, prošle zime imalo je snega tek četiri nedelje, što je rezultiralo godišnjim gubitkom od oko 500.000 evra.
Slična sudbina zadesila je i Seiz, kojem je za isplativost bilo potrebno najmanje tri meseca rada, a u poslednjoj sezoni uspeo je da funkcioniše jedva mesec i po dana, uz troškove od 450.000 evra. Prognoze za budućnost nisu optimistične. Istraživanje objavljeno u naučnom časopisu „Nature Climate Change“ upozorava da bi, uz porast globalne temperature od dva stepena Celzijusa, više od polovine evropskih skijališta moglo da se suoči sa kritičnim nedostatkom snega. Čak ni veštački sneg nije rešenje; njegova proizvodnja zahteva ogromne količine vode i energije i neefikasna je na temperaturama iznad jednog stepena Celzijusa.
Napuštena skijališta ostavljaju duboke tragove u životnoj sredini. U Francuskoj, pored zatvorenih odmarališta, procenjuje se da planine „krasi“ oko 113 napuštenih žičara ukupne dužine 63 kilometra, kao i više od tri hiljade drugih napuštenih objekata, od vojnih do industrijskih. Stari stubovi, kablovi i zgrade polako propadaju, ispuštajući u tlo i vodu opasne materije poput azbesta, motornih ulja i masti. Uklanjanje te infrastrukture je skup i složen proces.
Demontaža skijališta Seiz 2000 koštala je 123.000 evra, a 90 tona otpada moralo je da se preveze helikopterom kako bi se izbeglo dodatno oštećenje osetljivog terena. Francuski zakon nalaže uklanjanje žičara izgrađenih nakon 2017. godine, ali za starije objekte takva obaveza ne postoji, pa većina ostaje prepuštena zubu vremena.
Ipak, priroda polako preuzima svoj prostor. Na napuštenim padinama Seiza, gde su nekada odzvanjali povici skijaša, sada cvetaju divlje ruže, orhideje i žuta lincura (encijan). Šume se obnavljaju, a životinje poput divljih svinja, srna i retkih crvenokljunih galica nalaze mir u tišim zimama.
Naučna istraživanja, poput onog sprovedenog u italijanskom odmaralištu Valkanale, pokazuju da oporavak ekosistema zavisi od načina na koji su staze prvobitno izgrađene. Staze koje su nastale samo sečom šume, bez značajnih zemljanih radova, brzo se oporavljaju i postaju slične okolnim, netaknutim područjima. S druge strane, staze koje su preoblikovane teškim mašinama ostaju ekološki degradirane, sa lošim zemljištem, stalnom erozijom i malom sposobnošću skladištenja ugljenika.
Ova situacija može izgledati paradoksalno, ali degradirana područja ponekad postaju utočište za retke i endemske biljne vrste prilagođene kamenjarima, što lokalno povećava biodiverzitet, ali na štetu drugih ekoloških usluga. U svakom slučaju, napuštena skijališta predstavljaju izazov za očuvanje prirode i održivo upravljanje resursima u budućnosti.
