Život u gradu je izuzetno ubrzan, ali kada se osvrnete na reku, vreme kao da stane. Upravo zbog toga, porodica Sekulić iz Rama već više od sto godina spaja dve obale Dunava svojom skelom. Na istočnom rubu Srbije, gde Dunav tiho šapuće priče minulih vekova, postoji neobično putovanje koje vodi između južnobanatske Bele Crkve i veličanstvene Ramske tvrđave u Braničevskom okrugu.
Dunav je ovde najširi, preko četiri kilometra, a s obzirom na to da se širi kod Golupca, ovde se dele granice sa Rumunijom. Stara skela, prevozno sredstvo koje je od 1920. godine svakodnevno na usluzi, povezuje prošlost i sadašnjost, kao i dve obale i dva sveta.
Skela kreće iz sela Stara Palanka, blizu Bele Crkve, i plovi prema Ram gradu, prepoznatljivom po jednoj od najlepše obnovljenih srednjovekovnih tvrđava u Srbiji. Vožnja traje dvadesetak minuta, ali osim što prevozi ljude i automobile, skraćuje im put za više od 100 kilometara. Za mnoge, ovo je nezaboravno iskustvo. Utišana voda, širina Dunava i miris šume i reke čine ovu kratku vožnju ritualom povratka prirodi i jednostavnosti.
Sama skela može prevesti nekoliko automobila i desetine putnika, u zavisnosti od toga da li su Sekulići krenuli sa manjom ili većom skelom. Tokom radne nedelje, skela ima pet polazaka dnevno, dok se taj broj petkom i vikendom povećava na sedam. Njihove najčešće mušterije su Rumuni, koji putuju iz poslovnih ili turističkih razloga.
Na obe obale postoje kafane gde putnici mogu da se opuste dok čekaju skelu. Na jednoj obali se nalazi Stara Palanka i Bela Crkva, pitomi vojvođanski krajolik ispresecan jezerima i vinogradima, dok se na drugoj strani nalazi Ram sa svojom tvrđavom, simbolom moći u vreme kada je ovaj deo Dunava bio granica Osmanskog i Habsburškog carstva.
Ramska tvrđava, obnovljena uz podršku Turske agencije za saradnju i koordinaciju (TIKA), danas blista u novom sjaju. Njeni kameni bedemi, tornjevi i vidikovci pružaju jedinstven pogled na reku i okolinu. Mnogi putnici koji se iskrcaju u Ramu odmah nastavljaju peške ka tvrđavi, uživajući u spoju prirode i istorije, posebno pri zalasku sunca kada Nacionalna geografija proklamuje ovaj prizor za najlepši u Evropi.
Za lokalno stanovništvo, skela nije samo romantična atrakcija, već vitalna veza – kraći put do druge obale, do posla, rodbine ili pijace. Tokom letnjih vikenda, ovde se mogu sresti biciklisti iz cele Srbije, turisti iz Rumunije, porodice sa decom, pa čak i kampisti koji na obali pale roštilj čekajući skelu.
Živorad Sekulić, koji već četiri decenije prevozi putnike, postao je lokalna legenda. Njegov sin Strahinja je krenuo njegovim stopama i zajedno sa ostalima radi na skeli. Strahinja objašnjava da je njegov pradeda radio isti posao u Južnoj Americi pre nego što je 1920. godine prešao u Srbiju i počeo da prevozi putnike drvenom skelom.
Iako je posao sa ljudima izazovan, Strahinja ističe da su ljudi obično razumni, iako se ponekad dogodi da se putnici guraju za ulazak na skelu. Tokom razgovora sa radnicima, saznali smo da, na svu sreću, niko nije pao sa skele, ali je jedan tolstolobik iskočio direktno iz vode, a na kraju je završio u čorbi.
Nažalost, meštane Rame potresla je priča o samoubistvu jednog čoveka koji je, nakon što je častio kafanu, nestao sa skele. Ovaj događaj je ostavio trajan utisak na lokalno stanovništvo, dok su romantične i lepe priče o skeli i dalje prisutne, obasjane zalascima Sunca i dunavskim talasima.
Strahinja Sekulić podelio je svoja iskustva o ovom jedinstvenom poslu koji povezuje ljude i obale, iako je iza njega i mnogo teških priča. Na kraju, skela ostaje simbol zajedništva i povezanosti, čuvajući tradiciju i omogućavajući putnicima da uživaju u predivnim pejzažima i istoriji ovog kraja.
