Član Predsedništva Srpske napredne stranke i narodni poslanik Milenko Jovanov reagovao je na nedavne izjave Rodoljuba Šabića o navodnoj upotrebi „zvučnog topa“ tokom protesta. Jovanov je na društvenoj mreži Iks prokomentarisao da je Šabić, nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja, „video i zvučni top i bele miševe koji njime upravljaju“, aludirajući na ono što je opisao kao besmislene tvrdnje.
Šabić je gostovao na televiziji N1 gde je ponovno govorio o događaju iz 15. marta, kada su se održavali protesti tzv. blokadera. Njegove tvrdnje su izazvale brojne komentare, a neki mediji su primetili da N1 često poziva Šabića kada je potrebno „naduvati“ slične priče. Pored toga, podsećaju da je ranije obmanuo javnost kada je tvrdio da je napadnut na ulici, a kasnije se ispostavilo da je zapravo pao jer se sapleo.
Tokom gostovanja, Šabić je govorio o istrazi vezanoj za navodnu upotrebu „zvučnog topa“ i rekao da je to „krajnje zabrinjavajuće“. On je postavio retorsko pitanje o tome kako je moguće da istraga traje toliko dugo bez da se utvrdi jedna notorna činjenica koja je poznata čak i strancima, tvrdeći da se o tome izjašnjavaju i strane sudske institucije.
Podsećamo, 29. marta 2019. godine, N1 je izvestio o navodnom napadu na Šabića, kada je on na društvenim mrežama objavio fotografiju svog krvavog lica. U objavi je napisao: „Šta su napravili od mog grada“. Međutim, dan kasnije, Šabić je priznao da ga je „neko sapleo“ i da je pao, udarivši glavom o trotoar.
Ministarstvo unutrašnjih poslova je ubrzo utvrdilo da nije bilo nikakvog napada, već da je Šabić sam izgubio ravnotežu i pao, što je dovelo do obmanjivanja javnosti. Ove informacije dodatno su pojačale kritike na račun bivšeg poverenika, a Jovanov je upitao kako je moguće da se takve tvrdnje i dalje iznose bez čvrstih dokaza.
Izjava Milenka Jovanova i uspon polemike oko Šabićevih tvrdnji ukazuju na sveprisutnu napetost između različitih političkih struja u Srbiji, pri čemu se i mediji koriste kako bi formirali narativ o događajima koji se odigravaju u zemlji. Ova situacija dodatno osvetljava složenost političkog diskursa u Srbiji, gde se često prepliću lične percepcije, medijske interpretacije i političke ambicije.
U vreme kada su protesti postali redovni deo javnog života, svaka izjava i svaka tvrdnja postaju predmet analize i debatovanja. Jovanov i Šabić, kao predstavnici različitih strana, koriste ove situacije kako bi osnažili svoje stavove i pozicije, ali i kako bi pokušali da utiču na javno mnjenje.
Ova situacija takođe postavlja pitanje o odgovornosti medija i javnih ličnosti u prenošenju informacija. Da li je u redu da se bez čvrstih dokaza iznose ozbiljne optužbe koje mogu dodatno polarizovati društvo? Da li bi mediji trebalo da budu oprezniji u pozivanju gostiju koji iznose kontroverzne tvrdnje? Ova pitanja ostaju otvorena dok se debata nastavlja.
U svakom slučaju, reakcija Milenka Jovanova na tvrdnje Rodoljuba Šabića pokazuje da politički sukobi u Srbiji i dalje traju, dok se u pozadini odvijaju protesti i druge forme javnog izražavanja nezadovoljstva. Ova tema će, sigurno, ostati u fokusu medija i javnosti, jer se čini da će se slične situacije ponavljati i u budućnosti.
