Nakon poražavajućih rezultata na PISA testiranju 2018. godine, Bosna i Hercegovina se povukla iz međunarodnih provera znanja učenika. Umesto odgovora i jasnih reformi, ostala su pitanja ko snosi odgovornost i gde je obrazovanje danas. Iako je 2026. godina, znanje učenika u BiH testirano je PISA testom pre osam godina. Od 79 zemalja učesnica, Bosna i Hercegovina je završila na začelju tabele, na 62. mestu.
PISA testiranje iz 2018. godine pokazalo je da su učenici daleko ispod međunarodnog proseka u čitalačkoj, matematičkoj i naučnoj pismenosti. Prema izveštaju, samo oko 42 odsto 15-godišnjaka u BiH može se smatrati da je dostiglo osnovni nivo uspeha u matematici, dok je taj procenat za čitanje oko 46 odsto, a za prirodne nauke 43 procenta. Ovi procenti su niži od evropskog proseka.
Umesto konkretnih mera da se rezultati poprave, BiH se iz ovih provera povukla. Razlog za to leži u nedostatku političkog konsenzusa o učešću u testiranju. Ovaj potez je izazvao brojne kritike, s obzirom na to da se obrazovni sistem suočava sa ozbiljnim problemima, a rezultati testiranja su bili alarmantni. Ovakav odnos prema obrazovanju ne osećaju samo učenici i nastavnici. Posledice se osećaju i u privredi, koja na tržištu rada ne može da pronađe adekvatno obrazovni kadar.
Od trenutka kada je BiH odlučila da se povuče iz PISA testiranja, situacija u obrazovanju nije se značajno promenila. Stručnjaci ukazuju na potrebu za hitnim reformama kako bi se poboljšao kvalitet obrazovanja u zemlji. Obrazovni sistem u BiH se suočava s brojnim izazovima, uključujući nedostatak adekvatnih nastavnih planova i programa, nedovoljno obučene nastavnike, kao i slabu infrastrukturu.
U poslednjih nekoliko godina, mnoge škole su se suočile s teškim uslovima rada, a učenici su se često nalazili u situacijama gde nije bilo dovoljno obrazovnih resursa. Osim toga, često se postavlja pitanje o kvalitetu nastave i angažmanu nastavnika. U mnogim slučajevima, nastavnici nisu adekvatno motivisani ili obučeni da pruže kvalitetno obrazovanje, što dodatno otežava situaciju.
Uprkos svim ovim izazovima, postoje inicijative koje teže poboljšanju obrazovnog sistema u BiH. Međutim, bez političke volje i konsenzusa, ove inicijative se suočavaju s brojnim preprekama. Mnogi smatraju da je neophodno pokrenuti dijalog među ključnim akterima u obrazovanju, uključujući vlade, obrazovne institucije i civilno društvo, kako bi se pronašla rešenja koja će omogućiti napredak.
Osim toga, važan deo reformi treba da obuhvati i povećanje ulaganja u obrazovanje. Bez adekvatnih sredstava, teško je očekivati da će se situacija poboljšati. Država bi trebala da prepozna obrazovanje kao prioritet i da osigura potrebna finansijska sredstva za unapređenje uslova u školama, obuku nastavnika i modernizaciju nastavnih planova.
U međuvremenu, privreda se suočava s ozbiljnim problemima zbog nedostatka kvalifikovane radne snage. Mnogi poslodavci su primorani da traže radnike iz inostranstva, jer lokalni obrazovni sistem ne može da zadovolji njihove potrebe. Ova situacija dodatno otežava ekonomski razvoj zemlje i stvara razlike između obrazovnog sistema i tržišta rada.
Na kraju, važno je napomenuti da obrazovanje nije samo pitanje pojedinaca, već i pitanje društvene odgovornosti. Svi akteri, uključujući vladu, škole, roditelje i zajednicu, moraju raditi zajedno kako bi obezbedili kvalitetno obrazovanje za sve učenike u BiH. Bez zajedničkog napora i jasne strategije, budućnost obrazovanja u zemlji može ostati neizvesna.
