Zvona Sabornog hrama u Podgorici oglasila su se snažno i svečano, najavljujući proslavu praznika Svetog Simeona Mirotočivog, patrona Mitropolije crnogorsko-primorske. Ove godine, litija se održala nekoliko dana ranije zbog Velikog posta. U prisustvu arhijereja, sveštenstva, monaštva i hiljada vernika, Podgorica je još jednom pokazala svoju duboku duhovnu tradiciju.
Svečanost je započela svetom arhijerejskom liturgijom u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja, koju je predvodio mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, uz pomoć drugih značajnih ličnosti iz crkvenog života, uključujući mitropolita mileševskog Atanasija i episkopa Marka iz Makedonske pravoslavne crkve.
Liturgiji su prisustvovali i predstavnici državnih vlasti, uključujući predsednika Skupštine Crne Gore Andriju Mandića i gradonačelnika Podgorice Sašu Mujovića. Nakon čitanja Jevanđelja, episkop Marko je govorio o Svetom Simeonu, naglašavajući njegovu duboku veru i duhovnu snagu. On je napomenuo da je Sveti Simeon izabrao monaški život umesto carskog, što ga čini jedinstvenim. Ova zamena vrednosti je ključna, jer pokazuje njegovu posvećenost duhovnosti.
Episkop je ukazao na to da bez Boga ostajemo siromašni duhom, a da je Božja pravda ispletena od ljubavi, milosrđa i praštanja. Istakao je da je jedina prava pravda prikazana na Krstu Hristovom kroz samopožrtvovanu ljubav. Ovaj visoki kriterijum se stiče trudom i molitvom, a Bog nas vodi tim putem.
Na kraju liturgije, mitropolit Joanikije je govorio o Svetom Simeonu kao velikom ratniku i državniku, koji je bio svestan svojih grehova i sposoban za pokajanje. Ova sposobnost ga izdvaja od običnih junaka. Govoreći o njegovoj istorijskoj misiji, mitropolit je podsetio na važnost objedinjavanja Zete i Raške, koje je postavilo temelje za kulturni i duhovni procvat naroda.
Nakon liturgije, hiljade vernika, uključujući porodice sa decom, krenule su u tradicionalni krsni hod od Sabornog hrama do Nemanjinog grada. Ovaj hod nije bio samo fizički, već i duhovni, simbolizujući put ka Nebeskom gradu, večnom Jerusalimu. Mitropolit Joanikije je naglasio da svaka litija ima dublji smisao, uporedivši je sa prvim litijama na Cveti u Jerusalimu.
Na Nemanjinom gradu, mitropolit je osveštao slavske darove i ponovo naglasio važnost pokajanja, ljubavi i zajedništva. On je podsetio da se istog dana proslavlja Sveti Teodor Stratilat, čiji deo moštiju se čuva u Sabornom hramu, blagoslovivši tako okupljeni narod i grad Podgoricu.
Ova litija je bila više od običnog događaja; ona je predstavljala spoj istorije i večnosti. U molitvenom hodu između hrama i Nemanjinog grada, potvrđeno je da se državnost i vera ne suprotstavljaju, već se prožimaju kada su zasnovane na pokajanju, ljubavi i spremnosti da se, poput Svetog Simeona, zameni carska palata za monašku keliju.
Podgorica je tog dana postala mesto okupljanja, gde su vernici ponovo potvrdili svoju posvećenost duhovnim vrednostima, nasleđu i zajedništvu. Ova tradicija, koja se prenosi kroz generacije, podseća na važnost duhovnog identiteta i zajednice. Litija je tako postala simbol trajnog i neprekidnog hoda ka višim duhovnim ciljevima, čime se potvrđuje da je vera temelj svakog društva.
U ovom svetom hodu, vernici su se povezali sa svojim precima, osvežavajući svoja sećanja na duhovne vrednosti koje su oblikovale njihov identitet. Ova manifestacija vere i tradicije ostavila je snažan utisak na sve prisutne, podsećajući ih na važnost zajedništva, ljubavi i poštovanja prema sopstvenoj tradiciji.
