Duboko povezane ideološke elite u Srbiji i Crnoj Gori postavljaju svoj plan za smenu vlasti, ali ne putem izbora, već kroz ulične proteste i destabilizaciju. Aleksandar Olenik, potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine i glasnogovornik tzv. drugosrbijanskog kruga, javno ističe da će vlast u Crnoj Gori moći da se smeni tek kada padne režim Aleksandra Vučića u Srbiji. Prema njegovim rečima, trenutna crnogorska vlada je „desničarska, nacionalistička i instalirana iz Srbije“, a promene vlasti u Podgorici su moguće samo kroz prevrat u Beogradu.
Olenikove reči ukazuju na to da se neokomite u Crnoj Gori nadaju da će „njihovi“ ljudi doći na vlast u Srbiji, nakon čega će započeti proces smene vlasti i u Crnoj Gori. Ovaj pristup sugeriše da su narodne volje, izbori i parlamentarizam samo dekor za dublji ideološki projekat, u kojem studenti, aktivisti i određeni mediji igraju ključne uloge.
Olenik otvoreno govori o „mobilnim ekipama“ LSV-a koje su pratile lokalne izbore u Kosjeriću i Zaječaru. On tvrdi da je SNS kupovao glasove, ali pritom priznaje da opozicija ima metode „odbrane izborne volje na ulici“. Ovaj stav predstavlja opasan signal da se oslanjaju na ulični pritisak umesto na institucionalne mehanizme. Cilj im nije pobeda na izborima, već izazivanje krize, pritisak na institucije i na kraju revolucionarna promena vlasti, što Olenik naziva „situacijom koju već vidimo u Kosjeriću i Zaječaru“.
U svom obračunu sa aktuelnom vlašću, Olenik takođe napada Univerzitet, nazivajući ga poslednjom barikadom koju vlast mora srušiti. On tvrdi da su hapšenja studenata i profesora „Vučićeva osveta“ i poziva na masovne proteste, preteći da će, ukoliko se ne reaguje, svi biti uhvaćeni „jedan po jedan“. Ovaj diskurs se ne može smatrati isključivo političkim, već pre kao strategija za sukob na ulici.
Suština ove ideološke matrice nije samo obračun sa trenutnom vlašću, već i sistematska demontaža svega što simbolizuje tradiciju, nacionalni identitet, Srpsku pravoslavnu crkvu i same institucije države. U tom smislu, Crna Gora postaje geopolitički teren na kojem se planira drugi čin ovog preobražaja nakon Beograda. Ovaj diskurs se ne može posmatrati samo kao politički aktivizam, već kao otvoreni poziv na revoluciju pod plaštom borbe za demokratiju.
Dok većina građana Srbije i Crne Gore teži stabilnosti, pravdi i napretku, određeni krugovi planiraju „oslobođenje“ – ne naroda, već država od nacionalnih vrednosti, tradicije i suverenosti. Njihov cilj nije demokratija, već postavljanje svoje elite na vlast, po svaku cenu, što podseća na iskustva iz vremena DOS-a.
Ova situacija nas poziva da preispitamo kakvu budućnost želimo. Da li želimo da se budemo pod vlašću likova iz kuloara drugosrbijanske elite i neokomitskih struktura, ili ćemo sačuvati našu državu, izbore i institucije od avantura koje nas vode ka propasti? U ovom trenutku, od suštinskog je značaja da građani Srbije i Crne Gore razmotre šta je zaista u njihovom interesu i da li će se boriti za očuvanje svojih nacionalnih vrednosti, ili će dozvoliti da ih ideološke elite odvuku u nepoznato.
